DW: Za neke je muslimanski kostim za plivanje koji pokriva čitavo telo simbol tlačenja žena, a za neke odevni predmet koji omogućava muslimanskim ženama da učestvuju u društvenom životu. Kako Vi to vidite?

Barbara Vinken: Smatram da je problem u tome što u Evropi ili, uopšte, na Zapadu, besni ovaj rat oko pokrivanja žena. Oko pitanja koji delovi ženskog tela smeju da se pokažu. I naravno da je burkini na taj način i shvaćen. Nedavno sam gledala olimpijski turnir u odbojci na pesku i tamo je bila egipatska ženska ekipa, potpuno pokrivena, dakle, u burkinijima. A protiv njih je igrala nemačka ekipa, u prilično malim bikinijima. I zaista, možemo da se upitamo zašto odbojka mora da se igra u bikiniju? Mislim da je to vickast način da još jednom razmislimo o tome zašto šta, kada i kako radimo.

Kako se burkini uklapa u razvoj kupaće mode u Nemačkoj?

Burkini ne potiče iz kupaće mode, već na neki način iz funkcionalne mode. Izmišljen je u Australiji, kako bi plivačice islamske vere mogle da rade posao spasilaca. To je klasična funkcionalna moda. Ja lično vidim burkini u tradiciji neoprenskih kostima za celo telo. A i u tendenciji – baš kada je reč o Australiji, ali ona je jaka i u Americi – da se koža ni u kom slučaju ne izlaže sunčevim zracima. Zato postoji tendencija da se u vodu ulazi u odeći, u majicama kratkih rukava, ili sa potpuno pokrivenim telom. Mislim da burkini ide u tom pravcu. Predstava prema kojoj je sunce lepo, da možemo da se izložimo njegovim zracima – ta predstava je prilično potrošena. Neki ljudi – gotovo fobično – više uopšte ne izlaze na sunce.

Šta lično mislite o burkiniju?

Ja nemam fobiju od sunca, i rado se kupam u bikiniju. To mi se dopada. Ali, meni burkini ne smeta. Svejedno mi je. Ali, mislim da je lepo ono što često možemo videti na francuskim plažama: tamo ljudi nemaju burkini, on zapravo nije tako atraktivan, već ponekad nose onako široke tkanine u koje su umotani, u kojima može da se ulazi u vodu. To je naravno vrlo poetično i lepo izgleda.

Koliko je moda povezana sa političkim debatama?

Moda je zapravo uvek politična. Nedavno sam videla jednu fantastičnu sliku iz – mislim – pedesetih godina – tu je policija na jednoj francuskoj plaži prisilila jednu damu da, kada je u bikiniju, pokrije pupak. A sada imamo sliku iz Nice, gde policija tera jednu damu koja leži na plaži da skine majicu. Rekla bih da je država, da su zakoni i propisi uvek vrlo snažno zadirala u sferu ženskog tela i to, interesantno, mnogo više nego muškog.

I ovde u Nemačkoj nije uvek bilo takve slobode kao danas. Do dvadesetih godina, žene su ovde išle na kupanje samo ako su bile pokrivene od glave do pete. Kako je došlo do ovog kulturno-istorijskog razvoja?

U moderni je glavna razlika koju je moda konstruisala ona između „erotski markiranog ženskog" i „erotski nemarkiranog muškog". Uz to su muške erotske zone – noge i stražnjica – prenesene na ženu i glavni fokus je bio na njima. Razvoj kupaće mode prati taj trend. Vidi se sve više tela a sve manje tkanine. Mini-suknje, sve obnaženije noge – ono što je ranije bilo nezamislivo. Sa modernom smo se kretali ka razgolićivanju ženskog tela koje je preuzelo funkciju demonstrativnog pokazivanja telesne lepote.

Mnogi na slobodu ženskog tela u zapadnoj kulturi gledaju kao na tekovinu moderne – i u burkiniju vide neku vrstu ugrožavanja pokreta za ženska prava i slobode. Možete li to da razumete?

Mislim da je ženski pokret retko kada težio skraćivanju suknji ili produbljivanju dekoltea. On je radio na tome da ne dođe do poistovećivanja robe i ženstvenosti, da ne bude opredmećivanja ženskog tela, i da ne dođe do njegove komercijalizacije u pravcu pornografije. Ne bih rekla da se to desilo u formi bikinija – ali to je sigurno problem koji je prenet u modu. Na modu se retko kada gleda kao na feminističku tekovinu – ako izuzmemo Koko Šanel. Malo je modnih kreatora za koje bi feministički pokret rekao da teže oslobađanju ili nečem takvom.

Ali bikini je tada za mnoge žene bio simbol oslobađanja, samopouzdanja i ženstvenosti.

Mi ni ne govorimo o ukidanju bikinija. Mislim, kada bismo sada počeli da razmišljamo o tome hoćemo li propisati dužinu suknje ili pokrivanje kose ili hoćemo li reći da na plažama više ne sme da se hoda naokolo u bikiniju... ali to nije slučaj.

Mnogi zapadni dizajneri kao što su Dolče i Gabana ili proizvođači sportske opreme kao Najk, okrenuli su se muslimanskoj modi. Jesu li oni saradnici diktature ili stvaraju pozitivne konotacije religije i omogućavaju učešće?

Smatram da je žalosno to što su žene kako u Evropi tako i u arapskim zemljama poput Saudijske Arabije ili Iranu pod prinudom. Kod nas su – kao na primer u školi – prinuđene da skinu pokrov sa lica. U Saudijskoj Arabiji su prinuđene da ga nose. Mislim da u modi ne treba raditi uz prinude. Mnoge mlade žene koje nose maramu na glavi – kao na primer mlade turske devojke u Berlinu – koriste maramu kao modni predmet. Ne moramo ljudima biti tutori i sve im propisivati. Treba najpre čuti šta time hoće da postignu i šta rade. To je bolje. Naravno da je opasno ako devojke kod kuće teraju na to. Ali, interesantno je da većina studija koje sam ja pročitala ne svedoči o takvoj praksi u Nemačkoj. Već svedoči o tome da se ovde marama vezuje kao određeni akt protesta. Kao akt samodokazivanja, kao akt protiv onoga što mnogi smatraju „ženstvenošću kao dobru za konzumiranje". Bilo bi baš vickasto kada bismo okončali ovu raspravu o materijalima.

*Barbara Vinken, 1960, je profesorka književnosti i filologije na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu. Važi za vodeću nemačku teoretičarku mode i odnosa mode i politike. Za svoju knjigu: „Odeveni. Tajna mode" je 2014. bila nominovana za nagradu Lajpciškog sajma knjiga u kategoriji strune literature i esejistike.