„Kada sam čula vesti o napadima u Parizu, odmah sam se uplašila da bi to moglo da ima neke veze s nama. Ali to što su momci koji su ovde odrasli zaista bili među atentatorima, to je bio pravi šok“, priseća se Sara Turine, poverenica za mlade u briselskom kvartu Molenbeku. Nakon 13. novembra 2015, u toj četvrti su usledile svakodnevne racije po kućama i hapšenja.

Vrhunac je bio lov na atentatora Salaha Abdeslama koji se sakrio u kući broj 47 u ulici Rue Delaunoy. Policija je satima opsedala kuću, snajperisti su bili raspoređeni po krovovima susednih zgrada. Cela četvrt bila je blokirana. Ubrzo su na lice mesta stigli i novinari iz čitavog sveta. Kružilo je mnogo lažnih informacija. Taj okrug je i pre terorističkih napada u Parizu bio na glasu kao leglo islamista.

Tri meseca nakon toga, u ulici Rue Delanouy ponovo vlada mir. U kući na broju 47 od tada ne živi niko. Na prozorima su daske. „Mada je opet mirno, šok je još uvek tu. Dobro je što sada mnogi u ovom okrugu žele da razjasne stvari i pozabave se uzrocima naših problema“, kaže Sara Turine. Ona kaže da ima mnogo novih projekata čiji je cilj pre svega da drže mlade dalje od islamističkih propovednika.

„Žalosni, pojedinačni slučajevi“

„U Briselu nema geta, pa čak ni u Molenbeku“, objašnjava turistički vodič Erik Nobels grupi turista. On želi da im pokaže pravi Molenbek. Kaže da ne svi njegovi stanovnici ne smeju trpati u isti koš. Za njega su radikalizovani mladići o kojima su izveštavali svi svetski mediji, samo žalosni, pojedinačni slučajevi.

Ovog popodneva Erik vodi grupu od 25 turista. Skoro svi su Belgijanci. Za strance je organizovan obilazak na engleskom jeziku. Grupa prolazi uskim uličicama iza fabričkih zgrada izgrađenih uz kanal koji Molenbek deli od centra Brisela. Desno i levo su niske, jednostavne kuće. Deluju skromno, ali ne i zapušteno. Te kuće bi mogle da se nađu bilo gde u Briselu. Ništa ne ukazuje na to da su ovde odrastali potencijalni islamski ekstremisti.

Ulicom povremeno prolaze automobili. Skoro svaki vozač nakratko zastaje pored turista, gleda ih kroz prozor i onda bez komentara nastavlja vožnju. Pored grupe prolazi jedan čovek i kratko sluša šta vodič priča. A onda ljubazno klimne glavom, pozdravlja i ide dalje. „Jeste li tu na safariju“, besno dobacuje neko na sledećoj raskrsnici. Jedan dečak sa skejtbordom ispod ruke spazio je turiste i prolazi pored njih glasno psujući.

„Sve je preterano“

Grupa turista šeta dalje i stiže u ulicu Rue de Ribaucourt. Ovde ima više ljudi jer se tu nalaze praonice, prodavnice mobilnih telefona i trgovine voćem i povrćem. Vafa smatra da je smešno to što je Brisel nakon napada u Parizu dospeo na loš glas i što ga je Donald Tramp nazvao „paklom“. „Sve to je preterano! Ulice su posle napada nedeljama bile pune novinara, ali posle toga je sve opet sasvim normalno.“ Vafa radi kao prodavačica u jednoj arapskoj pekari. „Ja sam ovde odrasla. Moje komšije su za mene kao moja velika porodica. Tu se radilo o nekoliko mladića koji su mislili samo na gluposti, ali većina ovde ne pravi probleme.“

I turistički vodič Erik želi da dokaže da u Molenbeku ne vlada radikalni islam. On svoje turiste vodi u kulturni centar. To je zgrada s velikim prozorima i visokim prostorijama, slično kao u starim industrijskim postrojenjima uz kanal. „Pogledajte ovo! Da je Molenbek islamstička četvrt, ovoga ovde sigurno ne bi bilo!“ Erik pokazuje četiri velike fotografije Afrikanaca na spoljnom zidu kulturnog centra. Na jednoj fotografiji je žena u dugačkoj suknji i sa golim grudima.

Werden weniger Jugendliche nach Syrien reisen?

Erik stalno opovrgava tvrdnje da je Molenbek leglo islamista: „To su pojedinačni slučajevi, nema razloga za strah.“ Ali Sara Turine ne misli da je sve baš tako jednostavno: „U ovoj četvrti skoro svako poznaje nekoga ko se otišao da se bori u Siriju. Moramo da sprečimo da se ti momci vrate kao monstrumi i ovde u Evropi ubijaju ljude.“

Ona zna da svojim programima za deradikalizaciju ne može da dopre do svih mladih muškaraca u okrugu: „Predstojeće leto će za nas biti trenutak istine. Leti uvek znatno poraste broj onih koji odlaze u Siriju. Tek tada ćemo znati da li je naš rad bio uspešan.“

Zadnja stanica turističkog obilaska je sedište uprave u Molenbeku. Tu radi Mohamed Abdeslam. Oba njegova brata bila su među atentatorima u Parizu. Erik priča o Mohamedovoj porodici: „Njihovi roditelji su držali prodavnicu ovde u blizini koja je potpuno izgorela u požaru. Pošto nisu bili osigurani, ostali su bez igde ičega.“

Sinovi su, priča dalje Erik, otvorili kafić. Ali u kafiću je počela da se diluje droga, pa su ga vlasti zatvorile. Porodica je ponovo ostala bez svega. Nekoliko dana kasnije, jedan od braće digao se u vazduh u samoubilačkom atentatu u Parizu. Drugi je odbacio svoj prsluk s eksplozivom i od tada je bekstvu. Iz Erikovih usta, ta priča pre zvuči kao očajnički čin, nego kao islamistički, teroristički akt.