U Monopoli stižemo vozom iz Barija. Jesam li igde zapisao koliko volim vozove? Koliko su mi draže železničke stanice - te katedrale putovanja - od sterilnih aerodroma?

Verovatno je to tako jer sam osamdesete proveo u vagonima Jugoslovenske železnice. Svet koji je tada promicao iza prozora kupea meni je bio zanimljiviji od filma. Iščezli svet, pokojne železnice.

Italiju smo ovaj put prokrstarili vozovima. Pa je silazak iz vagona na peron železničke stanice u Monopoliju ponovo doneo one trnce dragosti koji prostruje putnikom pri susretu sa nepoznatim, a sanjanim odredištem.

Gušter na kamenu

Ulice koje vode ka centru silaze blagom kosinom u pravcu Jadrana. Već na prvom ćošku iza Železničke zastajemo da poslušamo lagano prebiranje nečijih prstiju po klaviru. Otvoren prozor na lepoj zgradi muzičke škole. Docnije ćemo shvatiti da je muzika važan deo života meštana.

Prelazimo preko glavnog trga novog dela grada, koji je na jugu Italije najčešće nastao za vreme Napoleonove dominacije. Ova tačka oktagonalno okuplja sve važnije pravce u gradu.

Iznajmljeni apartman se nalazio nadomak obale i zidina starog grada. Ušli smo u stan na prvom spratu da se uverimo kako smo za skroman novac dobili jedan od najboljih smeštaja na Mediteranu.

Ni deset minuta pešačenja nas nije delilo od srca ove ljudske košnice od kamena –  našli smo se na Garibaldijevom trgu. Ovuda makar jednom dnevno prođe svaki meštanin ili gost, poslom, iz dokolice, u šetnji ili žurbi.

U desetak dana, koliko ćemo ostati u varoši na Jadranu, nekoliko puta ćemo sedeti na ovom trgu uz kafu ili sladoled. Umetnost dokolice koju mlađi žargonski nazivaju bleja nigde nema toliko smisla kao na mediteranskim trgovima. Setim se ovakvih trenutaka na obali s one strane jadranskog kanala – u Splitu, na Voćnom trgu, recimo. Isti je to doživljaj sveta. Isti rukopis – kamen, more, nebo.

Ovde, okružen lavirintom kaldrmisanih uličica oivičenih belim kućama, na koje su kao jagode na travku nanizani mali trgovi, crkvice, balkoni sa cvećem, čovek može da razmisli o istoriji – zbiru događaja koji su nužno doveli do raskošnih trenutka dokolice. Život unaokolo buja, kipi, šumi, miriše, govori bezbroj jezika.

Uvek je teško odvojiti se od mesta koje te uspori na tvoju prirodnu brzinu – na srećnu nepomičnost guštera na kamenu.

Okamenjena muzika

Ali Monopoli ima toliko toga da ponudi. Nekoliko koraka dalje i divljenje se uveća. U istorijskoj gradskoj luci dremaju čamci tipa gozzo. U njegovu slavu ispevane su mnoge ribarske pesme. U gradu se održava i festival pesama o čamcu goco.  Zidine tvrđave i pročelja zgrada kao da su tu tek da uokvire prizor. Jedna fasada odaje istorijski sloj u okamenjenom pamćenju grada – ovde je nekad gospodarila i Vencija. To kaže palata Martinelli sa neogotičkim prozorima.

Iz luke ponovo zaronimo u splet starogradskih sokaka. Iznenađenja ne prestaju. Senovita bočna ulica se završava pročeljem koje se skoro ne vidi od cveća. Levo, iznad starih topova, kroz prozorče na zidinama pojavi se jadransko plavetnilo. Konoba bez ijednog gosta, stolice na vrelom suncu u vreme popodnevne pauze. Italijani razgovaraju na ulici kao da zapevaju.

Ovuda su prvo koračali balkanski doseljenici Mesapi, potom Rimljani. Kada su Ostrogoti razorili Egnaciju u 6. veku, preživeli stanovnici su naselili Monopoli. Jedan od korena ovog grada je izbeglički. A ime grada u sebi krije grčki izraz Monos Polis, što znači „Jedinstven grad“.

Da, zaista jeste jedinstven. Sa druge strane, nemoguće je prevideti sličnost sa apulijskim jadranskom gradovima kao što su Polinjano ili Bari. Ali i sa onima sa druge obale, od Poreča preko Trogira do Kotora.

Pred nama iskrsava moćna crkva. Njeno pročelje govori o verskom žaru i dubokom džepu nekadašnjih meštana. Ali iza barokne fasade krije se zapravo najvažnija priča o gradu.

Monopolijem je vladala Vizantija, a zatim Normani. Početkom njihove vladavine odigrala se priča koja se docnije pretvorila u ovu katedralu.

Noć 16. decembra 1117. godine. Oskudica u građevinskom materijalu zaustavila je gradnju krova glavne gradske crkve.  Talasi u luku nanose drveni splav. Na njemu je ikona Bogorodice. Madonna della Madia – Gospa od splava. Drvene grede splava – bilo ih je trideset i jedna – postaju japija za crkveni krov. Ovaj događaj se i danas svake godine svečano obeležava i duboko je utkan u identitet lokalnog stanovništva.

Katedrala je obnovljena i proširena u 18. veku. Jednom sam ušao u nju. Unutrašnjost je bogato ukrašena šarenim mermerom, a u njoj se čuva ikona Bogorodice – Gospe od splava.

Na trgu pred crkvom prisustvovali smo koncertu učenika ovdašnje muzičke akademije. Treba li reći da je prostor bio premali za broj ljudi koji su hteli da čuju kako omladina svira. Šeling je pre više od dva veka zapisao da je arhitektura zamrznuta muzika. To veče su živa, tečna muzika i okamenjena muzika katedrale bile u ljubavnom zagrljaju.

Palme iz Palestine

Svaki grad ima nekoliko porodica koje su u njemu ostavile dubok trag. U Monopoliju je to pre svih porodica Palmijeri. Zato je prirodno da jedan od glavnih starogradskih trgova nosi njihovo ime. Na njemu se nalazi palata koja svedoči o nekadašnjoj moći te porodice. Ova plemićka loza je francuskog porekla.  U Napuljsku kraljevinu su se doselili u 16. veku. Značenje imena Palmijeri je povezano sa Svetom zemljom. U srednjem veku je to bio naziv za hodočasnike koji su se vraćali iz Jerusalima, noseći sa sobom grančicu palme kao dokaz hodočašća. Palmijeri iz Monopolija u svom grbu imaju viteški šlem i štit na kome su ukrštene tri palmine grančice i dve zvezde.

Na palati koja je ostala iza porodice vidi se kasnobarokni uticaj koji je na jugu Italije imao Leče. Ostalo je zapisano da je Frančesko Paolo Palmijeri krajem 18. veka izgradio palatu sa više od 100 soba, od kojih su mnoge ukrašene freskama. Tu su i privatna kapela te galerija u kojoj su domaćini izlagali svoje bogate umetničke zbirke i antičke predmete. Tokom napoleonske ere ovde su boravili i sami kraljevi Napulja – Napoleonov brat Žozef Bonaparta, a nakon njega i Žoašen Mira 1813. godine. Postoji priča da je Mira svojim dijamantom urezao ime na ogledalu u jednom od salonskih prostora.

Moćna porodica posedovala je ogroman broj nekretnina, palata i velikih utvrđenih seoskih imanja. Ali biologija je neumoljiva. Godine 1921. u samoći je preminuo poslednji izdanak te loze, markiz Frančesko Saverio Palmijeri. Budući da nije imao potomstva sav svoj imetak zaveštao je lokalnoj dobrotvornoj organizaciji, pod uslovom da se u palati otvore dečiji vrtić i škola umetnosti i zanata.

Istorijska melanholija najbolje se prevladava dobrim obedom u nekoj živahnoj konobi. Ni mi nismo oklevali da primenimo taj lek. Odlučili smo da probamo domaći specijalitet – „Il coccio del Vicoletto“ u restoranu Al Vicolleto. U zemljanoj posudi – kočio – pripreme se špagete sa morskim plodovima, a odozgo se zapeče poklopac od testa koji zadržava aromu i paru u sudu sve dok je konobar ne otvori makazama na stolu. Uz belo apulijsko vino i „grne iz sokačeta" kako sam prigodno preveo naziv ovog jela, zaboravili smo istorijske sene u toploj apulijskoj noći.

Melanholija kao sudbina

Vizantijska mistika, pa mletačka razigranost u arhitekturi, normanska sinteza orijenta i okcidenta, sve su to sedimenti u ovdašnjoj duši. Ali najvidljivije tragove su ostavili španski napuljski kraljevi. Popravili su postojeća utvrđenja i dodatno utvrdili grad da bi ga obezbedili od otomanskih gusarskih upada.

Sada su bedemi na mesečini čista turistička razglednica. S nevericom sam zastao pred jednom kulom ispred koje je plakat obaveštavao da je u njoj izložba dvojice slikara – Đorđo de Kirko i Marino Marini.

Morao sam da uđem. Unutrašnjost utvrđenja pretvorena u reprezentativni izložbeni prostor bila je bezljudna. Baš kao i slike koje je između 1909. i 1919. godine stvorio De Kirko, rodonačelnik metafizičkog slikarstva. Do sada sam se divio reprodukcijama njegovih dela. Sada su ispred mene melanholični, potpuno prazni mediteranski trgovi, nerealne oštre senke, antički kipovi, arkade i vozovi u daljini. Krojačke lutke bez lica sede u zatvorenim prostorima. Bez njega ne bi bili mogući ni Dali ni Magrit. Ni Milena Pavlović-Barili.

Ovaj slikar je spojio svoje grčko detinjstvo među antičkim ruševinama, svoj studij slikarstva u Atini i lektiru Šopenhauera i Ničea u Minhenu – meni su ta oba sveta bliska, antički Mediteran i nemačka filozofija – na takav način da me to, ovde u Monopoliju ponovo do srži potreslo.  Ali i samo mesto izložbe – kameni svodovi, slike, prozor prema Jadranskom moru – nosilo je gotovo istu poruku da je svet nepodnošljivo lep u svojoj prolaznosti.

Drugi slikar, poznatiji kao vajar, takođe jedno od vodećih italijanskih i evropskih imena Marino Marini, skoro da mi je više prijao od mog omiljenog umetnika. Njegov kolorit nije umnožavao setu već ju je lečio vedrinom.

Izlazim  iz galerije u blagu noć. Razmišljam o tome da nije samo presudno šta vidiš, već i gde se nalaziš dok gledaš. Mirou Barseloni. Maks Ernst u Brilu. Munk u Oslu. Kete Kolvic u Kelnu. Oto Diks u Berlinu. Sava Šumanović u Leskovcu.

Monopoli podmlađuje

Katkad smo u Monopoliju odlazili do jedne od gradskih plaža, zapravo do uvale u kojoj je more izglodalo krečnjačke stene do peska. Nama je bila najbliža plaža Porto Bianko. Tamo smo odlazili rano. Nema ležaljki, sve je prepušteno građanstvu.

Do iza deset je kupanje predstavljalo uživanje. Onda bi sa svih strana počeli da nadiru italijanski penzioneri, koji očigledno prvo piju kafu i doručkuju. Posade svoje platnene stoličice u polukrug. Onda nastane unakrsna verbalna paljba bez prestanka.

To je zabavno neko vreme, ali kada počinje da izaziva zlovolju, onda je vreme da se ide.

U tim trenucima bismo prošetali do velike samoposluge Familia da kupimo vino i meze. Tamo sam upoznao novo značenje italijanske reči stračatela. To nije ni sladoled ni supa. Postoji i treće značenje. Apulijski sir. On se pravi od mlade mocarele, iscepkane na trake i zalivene svežom pavlakom. Punjenje sira burata je upravo od nje.

To su nam bili večernji rituali. Na balkonu osluškujemo noćne zvuke ulica u Monopoliju, muziku iz obližnjih kafića, dovikivanje mladića na mopedima. Belo vino, masline i stračatela.

Umeli smo da popijemo kafu čak i predveče. Ako nam se pila. Jer je cena odličnog kapućina u centru Monopolija bila ispod dva evra. Poslednje večeri u varoši otišli smo ponovo na mesto gde smo umeli da razgovaramo kao da se prvi put vidimo, kao da se ne znamo preko četiri decenije. Monopoli podmlađuje.

Poslednje noći dugo ne mogu da zaspim. Možda da bih ukrao još poneki budan trenutak ovde. Na tihi način je ovaj gradić postao drag deo mog života. Ne razmeće se lepotom, a lep je. Ne oholi se a produhovljen je. Ne busa se u prsa a ima više od dva milenijuma nasleđa.

U okolnim utvrđenim seoskim imanjima koje svetski bogataši u poslednjih desetak godina preuređuju u rezidencije, već je jasno da će Apulija pre ili kasnije biti drugi Amalfi.

Zato nije bitno samo šta gledaš, gde to činiš već, možda ponajpre – kada se tvoje oči sretnu sa predelom.

Ako zakasniš na neka mesta, ona više nikada neće pokazati biser iz svoje školjke.

Sutradan smo s koferima krenuli ka trgu nazvanom po prvom kralju ujedinjene Italije Vitoriju Emanuelu II. Tu je granica starog i novog grada.

Ovde naveče ljudi sede na klupama i ćaskaju. Unaokolo se vrzmaju deca. Turisti u buljucima nadiru kroz kapije na zidinama tražeći svoje parče putničke sreće.

Ali ovog jutra, kada ponovo krećemo prema Napulju, na trgu jedva da ima života. Voleo bih da nekome kažem arivederči. Pa makar to bila ona nesretna devojka iz 17. veka, za koju lokalni ribari tvrde da sve do danas kao duh defom priziva svog dragog koji se nikada nije vratio sa plovidbe. Ni nje nema.

Put nam pređe tek šarena mačka i maukne. To je valjda znači srećan put na mačjem italijanskom.