Vasilij Mihajlovski imao je samo četiri godine kada su se, krajem septembra 1941, oko okupiranog Kijeva pojavili leci na kojima je pisalo da se svi Jevreji okupe na određenom mestu na kraju grada. Vasilij se dobro seća tog dana. „Bilo je divno vreme. Sunčano, prava zlatna jesen," kaže jedan od troje još uvek živih ljudi koji su preživeli masakr u Babinom Jaru.

„Skupio se ogroman broj ljudi. Išli su peške i na kolicima nosili sve što su imali." Vasilij je bio siroče. Majka mu je neposredno pre toga umrla. Otac je bio Crvenormejac koji je pao u zarobljeništvo. Uspeo je da pobegne i na kraju, kada se vratio kući u Kijev, uhvaćen je i streljan. Domar zgrade u kojoj je Vasilij živeo rekao je ženi koja se o njemu brinula, Anastasji Fomin – Nađi, da „jevrejsko dete treba da odvede u Babin Jar".

Nađa, koju Vasilij pamti kao „ne baš privlačnu, ali veoma dragu osobu", sledila je uputstva koja su joj data. Sledećeg jutra, njih dvoje su se uputili na to mesto, udaljeno od kuće nekih sedam kilometara. Oni i još hiljade drugih.

„Kad sam se umorio, Nađa me je stavila na jedna kola. Tu je bilo još dece, torbi i mnogo dečijih igračaka. Bile su mi zanimljive. Bio sam srećan jer sam mislio da idemo na miting, kao za Prvi maj ili Dan Revolucije. Rekao sam Nađi: Kupi mi luft-balon ili zastavicu. Ali, to nije bio praznik".

Najmasovnije streljanje

To što se događalo ne da nije bio praznik, već će se ispostaviti kao najmasovnije streljanje koje su Nemci počinili u Drugom svetskom ratu. Za dva dana u Babinom Jaru streljano je skoro 34.000 Jevreja.

Kada su se Nađa i Vasilij približili videli su kako nemački vojnici i ukrajinski policajci – koji su se inače zvali „Policaj" (Polizei) jer su koristili nemačku reč – postrojavaju ljude i teraju ih ka mestu gde se streljalo. „Tukli su kundacima, vukli po zemlji... Terali su ljude da idu brže, jer su stalno dolazili novi. Tako smo stigli do neke vrste ograde."

Vasilij kaže da je Nađu ujeo pas i da je pala. On je udario glavom o metalnu ogradu i bio sav obliven krvlju. Nađa je izvadila pasoš i govorila policajcu „Ja sam Ukrajinka, ja sam Ukrajinka“, seća se Vasilij. „Jedan od stražara uhvatio ju je za kragnu i gurnuo iza kordona. Pokazujući joj na mali izlaz, rekao je: 'Idi i tamo stavi dete', seća se Vasilij. Kada su seli, mogli su da čuju šta se desilo sa onima koji su stigli do kraja puta.

„Čuli smo plač i vrištanje. Ali avioni su nadletali mesto u niskom letu i nadjačavali sve te zvuke. A odnekud, odozgo, čula se i muzika."

Ćutanje

Decenijama se u Ukrajini ćutalo o masakru u Babinom Jaru. Sovjetske vlasti najpre nisu htele da priznaju da se desio zločin takvih razmera nad Jevrejima, a onda su ipak podigli spomenik: bronzane figure ljudi u agoniji. Na spomeniku je pisalo: 'Sovjetski građani'.

U poslednjim danima Sovjetskog Saveza, grupe Jevreja su, pored tog spomenika, postavile i skromno obeležje u obliku Menore, sedmokrakog ritualnog jevrejskog svećnjaka. Kada je Ukrajina postala nezavisna, vlada je tu počela da održava velike manifestacije. Najveće su bile na 65-u i 70-u godišnjicu.

Danas, na 75-u godišnjicu od streljanja 33.771 Jevreja u Babinom Jaru, Ukrajina i međunarodne organizacije organizuju čitav niz manifestacija: konferencije, izložbe, koncerte. Na centralnoj komemoraciji biće prisutan i nemački predsednik Joahim Gauk.

Komemorativne aktivnosti neće biti završene na samu godišnjicu. Jevrejske organizacije planiraju da u blizini sagrade veliki muzej Holokausta. Raspisan je konkurs za dizajn velikog memorijalnog kompleksa.

Kontroverze

Ali Jevreji nisu bili jedine žrtve u Babinom Jaru. Tu su tokom rata streljani i na druge načine ubijani i Romi, Ukrajinci, Rusi, mentalno obolele osobe, fizički hendikepirani… Većina žrtava ipak jesu bili Jevreji – dve trećine od oko 100.000 koliko ih je tada bilo u Kijevu.

Neki posmatrači smatraju da ukrajinske vlasti, davanjem masovnoj grobnici multietnički karakter, umanjuju ulogu Babin Jara kao jednog od najznačajnjih zločina Holokausta.

Kontroverzno je i to što su nacisti u Babin Jaru tokom rata streljali i pripadnike Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN). Ta Organizacija je na početku i na kraju rata sarađivala s nacistima i optužuje se da je učestvovala u Holokaustu. Ipak, nisu uspeli pokušaji da se OUN uključi u zvaničnu komemoraciju.

Život u blizini prošlosti

Kada su uspeli da pobegnu, Nađa je smestila Vasilija u sirotište koje je krilo i drugu jevrejsku decu. Po završetku rata, smešten je u hraniteljsku porodicu koja ga je usvojila. Vasilijevo rođeno ime je Cezar Kac. Njegov otac, onaj s kojim je odrastao, spasao je dve Jevrejke – svoju suprugu i taštu. Vasilij ponosno pokazuje dve medalje Pravedni među narodima koje su dobili Nađa i njegov otac. Izraelski Holokaust centar Jad Vašem dodeljuje te medalje onima koji su spasili živote Jevreja.

Stan u kojem je odrastao i u kojem i danas živi, udaljen je samo sto metara od ulice kojom su on, Nađa i ostali kijevski Jevreji išli u pravcu Babinog Jara. O tome, kaže, ne razmišlja. Više je okupiran sadašnjicom i sukobom u istočnoj Ukrajini. Žao mu je dece koja su pogođena, kao što je to bio on, pre 75 godina: „Tamo je rat. Kako to jadna deca preživljavaju? Posebno ona koja su izgubila roditelje. Biti siroče je strašno. Ne možeš da zamisliš koliko je to strašno."