Najmanje dvadeset beskućnika je ove zime izgubilo život na hladnoći u Nemačkoj. Sva je prilika da ta lista, koju vodi Savezna radna zajednica za pomoć beskućnicima, nije potpuna i da je više ljudi promrzlo do smrti.

To je crni rekord u poslednjih deset godina, a brojka bi mogla da premaši čak i zimu 1996/97 kada je zvanično od promrzlina umrlo 25 ljudi.

Prema rečima jedne portparolke Zajednice za pomoć, ne samo što je zima oštrija nego obično, već ulogu igra i pandemija. Manje je ponuda za beskućnike, a „ima slučajeva da ljudi bez krova nad glavom svesno izbegavaju utočišta iz straha da se tamo ne zaraze. Tako se izlažu opasnostima hladnoće“, rekla je ona.

Računa se da na otvorenom neprestano boravi između 40 i 50 hiljada ljudi u Nemačkoj. Najviše ih je u glavnom gradu Berlinu, oko pet hiljada.

Prema gradskim vlastima, trenutno je obezbeđeno 1.500 kreveta za noćenje. Mnoga su u hotelima koji dobijaju nadoknadu što i njima dobro dođe – ionako nemaju posla tokom epidemije. „Ranije sam spavao u stambenom kontejneru, i to je bilo u redu. Ali ovo je pravi pansion. Mnogo je bolje“, rekao je za DW jedan od beskućnika u „Pansionu Rajter“ u Berlinu.

„Na početku su prljavi, umorni, depresivni, ne vide budućnost“, kaže nam časna sestra Marta Arnold koja u ovom hotelu brine o beskućnicima. Osim noćenja, uglavnom dobijaju doručak i toplu večeru. „Ali posle nekoliko nedelja je već sve drukčije. Onda zajedno gledamo u budućnost.“

Zašto mnogi neće u smeštaj?

Crveni krst u Berlinu uz to ima deset takozvanih „toplih autobusa“, zapravo vozila iz kojih beskućnicima deli vreće za spavanje, ćebad, jakne, cipele, tople napitke ili ih prevozi do svratišta.

„Naš najvažniji cilj je da ljude prebacimo u skloništa“, rekao je Herbert Žukalski (70) za magazin Špigel. On radi za Crveni krst na ulicama Berlina. „Posebno ako su u pijanom stanju, ljudi ne primećuju promrzavanje. Naprosto se idućeg jutra ne probude. Pa ipak, mnogi odbijaju ponudu.“

Na pitanje zašto, Žukalski kaže: „Privremeni smeštaji nisu omiljeni. Beskućnici dele prostorije sa drugima, plaše se da ne budu pokradeni. Mnogi su tamo doživeli i nasilje. A tu su korona i strah od zaraze.“ Tako volonteri beskućnike svake noći obično zatiču na istom mestu.

Jedan portparol Crvenog krsta kaže da poslednjih dana, kada temperature retko prelaze nulu, ipak opada broj poziva koje dobijaju. „Tako da možemo pretpostaviti da se situacija popravila i da se isplatilo povećanje flote toplih autobusa“, rekao je on.

U petak su mediji preneli vest iz Nirnberga: tamo se 20-godišnja žena bez krova nad glavom porodila na stanici podzemne železnice. Devojčica je rođena na minus petnaest stepeni. Hitna pomoć je stigla na vreme da majku i bebu prebaci u bolnicu.

Spirala beskućništva i nezaposlenosti

Sociolog Nikolaus Majer, koji godinama istražuje temu beskućništva, kaže da bi društvo moralo da se zamisli u kakvom je stanju kada toliko ljudi umire na ulici. On se zalaže da se prekine spirala „bez stana nema posla, bez posla nema stana“. I to tako što bi se prihvatio koncept Housing First, razvijen u Njujorku sa velikim uspehom.

„Trenutno u Nemačkoj postoji neka vrsta stepenastog modela. Beskućnik najpre završi u lošem smeštaju i onda mora da zaradi za sopstveni stan“, rekao je Majer za Frankfurter rundšau. „Kod pristupa Housing First se to radikalno okreće jer kažemo da svako ima osnovno pravo na stanovanje i sa beskućnicima se odmah sklapa normalan ugovor o iznajmljivanju nekog stana.“

Majer pojašnjava da to može biti bilo koji stan u bilo čijem vlasništvu, a da bi kiriju isprva plaćala država, dok ljudi ne stanu na svoje noge. U prvo vreme bi o njima brinuli socijalni radnici i psiholozi. „To je nešto što bismo kao društvo morali da hoćemo – da postoji pravo na stanovanje za sve ljude.“

nr (dpa, dw, der spiegel, mp, fr)

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android