U očima svog naroda, Mohamed Hosni Mubarak bio je bezbojni autokrata. Toliko bezbojan da je Egipćanima teško bilo da mu pronađu nadimak. Na kraju su mu dali nadimak „faraon“, jer im se činilo da će zauvek da vlada Egiptom.

Hosni Mubarak je rođen 4. maja 1928. godine u malom gradu u delti Nila, u provinciji Menufija, severno od Kaira. Tamo je proveo detinjstvo i mladost, pre nego što se pridružio vojsci. To je bio kamen-temeljac njegove kasnije političke karijere. Kao pilot borbenog aviona brzo se uzdigao i napravio karijeru u oružanim snagama. Dogurao je do glavnokomandujućeg vazduhoplovstva Egipta.

Garancija za stabilnost na Bliskom Istoku

Za odanost i lojalnost egipatskom predsedniku Anvaru al-Sadatu, Mubarak je nagrađen mestom potpredsednika Egipta. Uvek je sedeo pored Sadata i smeškao se. Tada niko nije verovao da bi Mubarak mogao da postane predsednik, kaže Amr Ismael, politikolog sa Univerziteta u Kairu: „Sadat je izabrao Mubaraka jer je smatrao da on nema velikih političkih ambicija i zato što je u njemu video odanog sledbenika.“

Ali sa ubistvom predsednika Sadata, i nakon sklapanja mirovnog sporazuma sa Izraelom, kucnuo je čas za njegovog sledbenika. Mubarak je u oktobru 1981. imenovan za predsednika i održao se na vlasti gotovo 30 godina. Novi vladar uspeo je da pomiri Egipat sa arapskim susedima i istovremeno da održava prijateljske odnose sa Izraelom. Zapad je cenio Mubaraka zbog tog pragmatizma i smatrao ga je garantom stabilnosti u regionu. „Mubarak je Egipat učinio stabilnom državom“, kaže Amr Ismael. „Pod njegovom vladavinom nije bilo ratova, niti je bilo ideološke promene pravca.“

Za regionalnu stabilnost i mir sa Izraelom Egipat je dobio značajnu finansijsku podršku Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, dobar deo stanovništva nije podržao pomirenje sa Izraelom. Naprotiv, mnogi Egipćani sebe još uvek vide kao saveznike „arapske i palestinske braće“.

Majstor za korupciju

Mubarak je ekonomski otvorio Egipat prema svetu, pre svega pod pritiskom Sjedinjenih Država. Posebno je profitirao turistički sektor, koji se brzo razvijao: posete piramidama, krstarenja, odmori na moru… Međutim, privredni uspon je zaobišao široke mase – obogatili su se uglavnom Mubarakova porodica i prijatelji. „On je Egipćane naučio šta je to korupcija. Čak je od toga napravio vrlinu“, kaže Amr Ismael.

Tako se previše novca našlo u privatnim džepovima, a premalo u državnim kasama. Mubarak je stvorio loš zdravstveni sistem i katastrofalan obrazovni sistem. Nije bilo posla, niti perspektive za mlade generacije – koje su brzo stasavale. Nije bilo učešća i participacije mladih i uopšte naroda u vlasti i odlučivanju. Mubarakov sistem nije imao nikakva demokratska obeležja.

Na izborima je bilo do manipulacija i falsifikovanja rezultata. Egipat se razvio u policijsku državu koja je primenjivala metode sistematskog mučenja. Članovi opozicije završavali su u zatvorima. Posebno žestoko se postupalo protiv islamista. Mubarak je samo Muslimanskom bratstvu dao određene slobode – verovatno da bi svojim partnerima na Zapadu pokazao da alternative nema – ili on ili islamisti.

Čudan predsednik

Informacije o njegovom privatnom životu retko su dospevale u javnost. Jedno vreme je stalno igrao Skvoš, a u Italiji kupovao odela s tzv. Mubarakovim prugama na kojima je sitnim slovima pisalo njegovo ime. Bio predsednik Egipta koji je bio stran svom narodu – ali i narod njemu, kaže Amr Ismael sa Univerziteta u Kairu. „U Egiptu ga niko nikada nije voleo, jer se ogradio od naroda. Bio je veoma daleko od ljudi na ulici.“

Zidovi iza kojih je vladao bili su toliko visoki da Mubarak, kojem je uvek pretila opasnost od atentanta, nije primećivao sve veći otpor u vojsci i narodu kada je želeo da sina Gamala proglasi za svog naslednika. Prekasno je reagovao na zahteve demonstranata na trgu Tahrir. Autoritarna vladavina, nedostatak saodlučivanja, ali i duboka korupcija, pad ekonomije i sporost u sprovođenju reformi – sve to je izazivalo ogorčenje stanovništva.

Vojska ga je žrtvovala

Godine 2011. Egipćani su konačno ispisali stranice istorije i prognali sa vlasti omraženog despota Mubaraka. Podneo je ostavku 11. februara 2011, a odlučio se na taj korak nakon masovnih protesta, kako je to objasnio njegov tadašnji zamjenik Omar Sulejman. Vlast je zvanično preuzeo Vojni savet. Mubaraku se sudilo gotovo godinu dana, a presuda je bila relativno blaga: 25 godina zatvora.

Ali on nikada nije ni započeo sa izdržavanjem kazne. Nekada najmoćniji čovek na Bliskom Istoku proveo je svoje poslednje nedelje u zatvorskoj bolnici. Odatle je mogao da posmatra svoje bivše saradnike kako pokušavaju da očuvaju „Mubarakov sistem“ i da ga prilagode novom vremenu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android