Pukotina ide kroz porodice, društvo u kafani se svađa, kolege živo debatuju… a dilema glasi: „Gledaš li Svetsko prvenstvo?“ U Nemačkoj je to najveće pitanje ovih dana.

Sme li se, uprkos svim političkim kontroverzama koje okružuju turnir u Kataru, uopšte gledati fudbal ili čak navijati? Ili je to moralno upitno?

Na bundesligaškim stadionima kao da su svi istog mišljenja. Transparentima su navijači poslednjih sedmica pokazali da odbijaju Mundijal u Kataru, isticali smrti gastarbajtera koji su gradili tamošnje stadione, homofobiju i tlačenje žena. Sa dobrim razlozima.

Ali, za mnoge kritičare je Katar simbol nečeg još dubljeg – opasnog puta kojim je zagazio moderni fudbal. Šeici i sportswashing – pranje imidža pomoću sporta – mutni investitori, korupcija, prodaja duše igre. Sve to može da se zgađeno odbije tako što se utakmice naprosto ignorišu. To potpuno razumem.

Ipak, da se ignoriše najveći sportski događaj sveta? Pred Mundijal u Rusiji pre četiri godine isto je bilo gunđanja, ali ne i poziva na bojkot. U to vreme je Rusija bombardovala ciljeve u Siriji, a i tamo su na gradnji stadiona izrabljivani radnici iz Severne Koreje. „Robovi iz Sankt Peterburga“ – tako je glasio jedan novinski naslov.

Zar nije tada pređena crvena linija? Da li uopšte TV-bojkot ičemu doprinosi? Naposletku, svaki gledalac i svaka kafana mogu da odluče da li će uključiti TV. Veliki pad gledanosti pogodio bi i Fifu.

Ali, čak i ako gledanost padne u Nemačkoj, ili možda Skandinaviji, to nije ništa u odnosu na svetsku publiku. Fifa se odavno okrenula novim tržištima, i to joj se u načelu ne može zameriti.

Uostalom, odavno je red da se jedno prvenstvo održi u arapskom svetu. Za to je Fifi trebalo skoro sto godina. Kritika na račun „zimskog Mundijala“ u zemlji bez fudbalske tradicije je evrocentrična, neki bi rekli da je i zapadni kapric. Region je zaslužio veliki fudbal.

Da li je to morao da bude baš Katar? Ni ja nisam srećan izborom. Ali, uključiću televizor i gledati utakmice. Znam da će me to boleti. Euforije nema. Prizori „fejk navijača“ koji slave u Dohi izgledaju sumorno. Takođe i izgledi da bi predsednik Fife Đani Infantino mogao da nas zamara novim „porukama mira“.

Stižu me sećanja iz detinjstva, kad sam 1994. razrogačenih očiju sedeo pred televizorom. Nigerija je igrala ludo, Brazilac Bebeto je slavio golove potezom kao da ljulja bebu.

Te slike se urezuju. Svaki navijač ima malu ličnu istoriju koja ga vezuje za Mundijal. Na kraju gledamo, iz ljubavi prema igri. Ili barem jer kao sportski novinari moramo da pratimo.

Ovog puta će to biti špaga – šta može afrički šampion Senegal, da li će Mesi iskoristiti poslednju priliku, kako će proći Hansi Flik sa svojim timom? Sve su to sportske priče koje vredi ispričati, ali mene jednako zanimaju i priče pored terena.

Gde će se pojaviti pukotine u predstavi Fife, koja već sada tvrdi da je ovo „najbolje Svetsko prvenstvo svih vremena“? Da li će na međunarodni pritisak Katar ipak osnovati fonda za odštete radnicima i porodicama stradalih? Kakva će biti sloboda novinara da izveštavaju?

Da li navijače iz drugih zemalja uopšte zanimaju „ljudska prava“, onako kako zanimaju nas u Nemačkoj? Šta će reći basnoslovno plaćene PR figure poput Dejvida Bekama, „ambasadora“ Mundijala?

Sve bih to da znam, da propitujem, diskutujem. Sa porodicom, u kantini ili kafani. Sve to zaslužuje našu pažnju. Zato nema šanse da isključim televizor u narednih mesec dana.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.