Kada neko kaže „Zlatni lav“ – većina pomisli na filmski festival u Veneciji, čija glavna nagrada je preuzela lik lava kao simbol Mletačke republike. Uz to idu crveni tepih, svetske filmske zvezde, blesak bliceva, inscenirani osmesi. Ovih dana bi s tim u vezi trebalo da se pomisli i na Benita Musolinija zvanog Duče, fašističkog diktatora. Jer je filmski festival u Veneciji bio njegovo čedo. Od prvog festivala 1932. pa sve do ratne 1942.

Fašizacija filma

Od 1943. se filmski festival nije održavao iz opravdanih razloga – fašistička Italija je bila u agoniji. Vaskrsnuće festivala posle drugog svetskog rata i njegov nesumnjivi značaj za filmski univerzum, neće biti umanjeni ako ispričamo priču o fašističkom filmskom festivalu u trećoj i četvrtoj deceniji prošlog veka.

Italijanske mase su krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka hrlile u bioskope. A tamo su ih čekali uglavnom američki filmovi. Za fašističku vlast u Italiji to nije bilo trajno održivo stanje. Filmska slava mora pripasti Italiji. Međunarodni filmski festival u Veneciji je kreirao pre svih Đuzepe Volpi, bogati biznismen i strastveni fašista koji je bio ministar finansija Benita Musolinija. 1932. je imenovan za predsednika Venecijanskog bijenala, u čijem sklopu je osnovan filmski festival.  U noći 6. avgusta 1932. festival je otvoren projekcijom američkog filma Doktor Džekil i gospodin Hajd na terasi hotela Ekcelsior Palace. Na festivalu koji je završen 21. avgusta učestvovalo je ukupno devet zemalja.

Musolinijev pehar

Festivalske hronike kažu da na početku nije bilo nagrade, a da je publika mogla izabrati omiljene filmove. No, to se ubrzo menja. Filmski festival je pratio ritam Bijenala pa nije održan 1933, mada je start bio izuzetno uspešan. To su organizatori uvideli i od 1934. festival se održavao svake godine. To nije bila jedina novina. U Veneciji se od iste godine dodeljivala nagrada „Musolinijev pehar" ( Coppa Mussolini) i to u dve kategorie – italijanski i strani film.

Red je da se pozabavimo dobitnicima ovog fašističkog priznanja.

Godine 1934. je italijanski film Tereza Konfalonieri označio jedan od glavnih propagandnih pravaca – u žiži je žena nacionalnog junaka Federika Konfalonierija koji se suprotstavio nacionalnim dušmanima – Napoleonu i Habzburzima. Film kao prozor u „bolju prošlost” Italije bio je od samog početka poželjan. Svoju slavu i „Musolinijev pehar” podelio je sa neobičnim irskim pseudokumentarcem „Čovek sa Arana” koji kamerom beleži navodno rudimentarni život irskih ribara na Aranskim ostrvima. Poznato je da stanovnici Aranskih ostrva nisu lovili ajkule sa litica više od pedeset godina pre snimanja filma, te da navodni članovi porodice ribara uopšte nisu rođaci, jer ih je režiser birao po fotogeničnosti. Ali inscenacija je bila uspešna.

Od Belinija do Tolstoja

Već sledeće godine italijanski film je neka vrsta biografske fikcije. U operi Norma, Vinčenca Belinija molba soprana boginji meseca u prvom činu počinje sa „Casta diva”,  ta arija je izuzetno poznata, pa je tako nazvan i film. On prikazuje nevolje italijanskog kompozitora sa njegovom operom Norma (1831),  koja govori o strastvenoj ljubavi galske sveštenice i rimskog prokonzula. Apstraktne slike koje asocijativno prikazuju strast protagonista predstavljaju pravu inovaciju.

U Veneciji te 1935. u stranoj konkurencji  trijumfuje holivudska filmska adaptacija Tolstojevog romana Ana Karenjina. Greta Garbo ostvaruje jednu od svojih legendarnih uloga, a film postaje klasično kinematografsko delo. Moglo bi se reći da godina 1935. možda poslednja u kojoj artističke ambicije dominiraju nad politikansko-propagandnim imperativom.

Već 1936. Italijanski pobednik „Bela eskadrila” smešta radnju na tlo današnje Libije, dok se u realnom životu vodio kolonijalni rat fašističke Italije na tlu današnje Etiopije. Prvi nemački vestern snimljen u nacističkoj Nemačkoj „Kalifornijski car” donosi priču o nemačkom iseljeniku Johanesu Avgustu Zuteru koji je hteo da živi kao čestiti farmer, ali mu je zlatna groznica uništila život. Na mestu njegovog imanja nastaje San Francisko. Ostalo je zabeleženo da je jedan od nemačkih glumaca, Fridrih Gas, na brodu koji je vraćao nemačku filmsku ekipu sa snimanja iz Amerike, pijan masno opsovao Hitlera. U Berlinu ga je sačekala zatvorska kazna, a sve scene sa njegovim likom su otklonjene iz filma. 

Statisti u građanskom ratu

Sledeća 1937. godina donosi italijanski beg u istorijske priče – pobednik se prihvatio jednog od najvećih starorimskih vojskovođa i političara Publija Kornelija Scipija zvanog Afrikanac. Međutim, vremena su bila burna, pa je evropska ratna stvarnost zapljusnula i film. Divizija italijanske vojske koja je poslužila za masovne scene, odmah posle snimanja, kostime je zamenila pravim uniformama i poslali su je – u Španski građanski rat. Treba li reći na čijoj strani su se borili? Francuski pobednik „Život pleše” bavio se ljubavno-plesnom melanholijom i nije ostavio većeg traga u kinematografiji.

Več 1938. Dolazimo do epohalnog dela nastalog na preseku totalne estetike i otvorene nacističke propagandę – Leni Rifenštal je sa filmom Olimpija o Olimpijskim igrama u Berlinu trijumfovala u Veneciji, ali je uzburkala duhove širom sveta. Odjeci tadašnje diskusije čuju se sve do danas. Naravno, ovakav film je zasenio italijanskog pobednika, ratnu dramu pod nazivom Lučano Sera, pilot.

Nacisti i Puškin

Od 1939. i početka Drugog svetskog rata italijanski i nemački filmovi – ovi drugi dobijaju jedan za drugim međunarodni „Musolinijev pehar” – takmiče se u propagandnoj žestini.

Dok italijanski pobednik iz 1939. prati život kardinala Mesijasa koji je svojevremeno misionario u Etiopiji –  italijanske trupe u vreme snimanja i prikazivanja filma bojnim otrovima ubijaju Etiopljane. Te godine nije dodeljeno međunarodno priznanje. Već sledeće godine je italijanski ratni film Opsada Alkazara pokazao da fašistička ideologia na filmu može imati internacionalni karakter – dobri momci su Frankovi branioci utvrđenja, a loši – republikanske trupe koje ih napadaju. Fašistički hepiend prati istorijske činjenice – Frankove trupe iz Afrike potiskuju republikance pre nego što su oni uspeli da zauzmu utvrđenje. 

Nemački pobednik „Upravnik poštanske stanice” bazira se na jednoj priči Aleksandra Puškina. Otkud Puškin u filmu nacističke Nemačke? Te godine su ministri spoljnih poslova Trećeg Rajha i Sovjetskog Saveza Ribentrop i Molotov potpisali čuveni pakt, pa je film pratio razvoj događaja na terenu.

Ubrzanje ka slomu

Godina 1940. je takođe ratna. U Veneciji italijanski pobednički film "Čelična kruna” beži u mešavinu fantastike, istorije i mitova. Ali nemački pobednik nadmoćno demonstrira sve mogućnosti propagande – Deda Kriger je skup film posvećen životu burskog političara čija porodica je završila u engleskom koncentracionom logoru. Odbijanje Londona da sklopi neki sporazum sa Hitlerom i neuspeh u pokušaju vazdušne dominacije nemačke avijacije, doveli su do propagandne ogoljenosti u slici Britanaca. Umiruća engleska kraljica je prikazana kao veštica koja kaže: "Onog dana, kada narodi prestanu da mrze jedni druge, Engleska je propala”. Ovaj film je postigao ogroman uspeh u nacističkoj Nemačkoj, a danas je pod upravom jedne nemačke fondacije koja dozvoljava da ga pogledaju samo u istraživačke svrhe.

I poslednje godine fašističko-nacističke dominacije u Veneciji propaganda radi punom parom. Italijanski film "Bengazi” poziva se na britansko osvajanje libijskog grada koji je bio pod italijanskom kolonijalnom upravom. Na kraju filma, braća po oružju, Nemci i Italijani ponovo ulaze u Bengazi. Sve se to izdešavalo 1941., a 1942. film o tome je pobedio u Veneciji. Stvarnost se ubrzavala, propaganda se zahuktavala. Nemački pobednik te godine je film Veliki kralj – posvećen je pruskom kralju Fridrihu II. Izabran je trenutak bitke protiv Austrijanaca koju je pruski kralj izgubio, ali – nije odustao, izbavio je i Prusku i njenu misiju u istoriji. To je izgledalo kao pripremanje Nemaca na ono što je 1942. dolazilo – na tepihe savezničkih bombi, na Staljingrad, na Hitlerov „totalni rat”. Propagandna vežba izdržljivosti.

Posle rata više nije bilo „Musolinijevog pehara”, ali ga je nasledio "Zlatni lav”. Dobro je podsetiti na predistoriju jednog od najuglednijih filmskih festivala na svetu. Naročito ovih dana kada se navršava 90 godina od one avgustovske noći u Veneciji, kada je „Doktor Džekil i gospodin Hajd” otvorio prvu smotru filma u čarobnoj Italiji punoj fašista.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.