Vreme i mesto nisu mogli biti više simbolični: 8. maja, na dan kada je pre 69 godina bezuslovnom predajom nemačkog Vermahta okončan Drugi svetski rat, u Vajmaru, jednom od sudbonosnih gradova u istoriji Nemačke, otvoren je novi muzej – Muzej prinudnog rada.

Istoričari procenjuju da je više od 20 miliona između 1933. i 1945. zarobljeno i zatim primorano da radi u nehumanim uslovima i na okupiranim teritorijama i u Nemačkoj – pred očima nemačkog društva.

Novi muzej – deo Memorijala Buhenvald

Već i sama zgrada u kojoj je muzej ima svoju istoriju: „Muzej prinudnog rada u nacionalsocijalizmu smešten je u kompleksu zgrada koje su izgrađene za potrebe Frica Zaukela, takozvanog ’generalnog opunomoćenika za raspoređivanje radne snage’, odnosno najvišeg robovlasnika Trećeg rajha i istovremeno gaulajtera nacističke stranke NSDAP u pokrajini Tiringiji“, kaže za DW Filip Nojman-Tajn, zamenik direktora Fondacije Memorijal Buhenvald i Mitelbau-Dora. Novi muzej deo je tog Memorijala.

I u Fondaciji klasike Vajmar zadovoljni su zbog otvaranja novog muzeja. „Želimo da pošaljemo jasan signal za demokratiju“, kaže direktorka muzeja Doroteje Šliter. Ljudima iz uprave muzeja to je važno zato što se već krajem maja, upravo u Tiringiji u kojoj je muzej, održavaju opštinski izbori. „Vajmar je svojevrsna lupa nemačkog društva“, kaže Nojman-Tajn.

Zločini počinjeni u javnosti

Novi muzej formiran je na osnovu velike putujuće izložbe o prinudnom radu koja je nastala 2010. godine, a zatim je putovala širom Evrope, po mestima gde su počinjeni zločini. Nakon izložbi u Varšavi, Pragu ili Moskvi, sedam kamiona sa eksponatima vratilo se u Vajmar. „To je prva i do sada jedina izložba koja prikazuje prinudni rad pod nacionalsocijalizmom u njegovoj panevropskoj dimenziji“, kaže Doroteje Šluter.

Ali, to je i nova vrsta izložbe koja, pored „zvaničnih“ fotografija, obrazaca i drugih dokumenata, predstavlja i ekskluzivnu istorijsku građu iz privatnih izvora. „Ti zločini su počinjeni u javnosti“, podseća Filip Nojman-Tajn. „Milioni Nemaca su bili direktno umešani u te zločine – ne samo da su bili počinioci, već je bilo i dosta onih koji su to fotografisali ili snimali kamerom.“

„Zahvaljujući“ tim posmatračima zločina, istoričari sada mogu da se oslone na širok spektar foto i video-materijala: „Postoje slike koje su inscenirali sami počinioci, ali i mnogo fotografija običnih ljudi, vojnika, zaposlenih u preduzećima, a to je veoma, veoma važan medij za izložbu“, kaže Nojman-Tajn. „Pokušavamo da prikažemo prinudni rad u svim njegovim dimenzijama, onakav kako su organizovali nacisti između 1933. i 1945. godine.“

Ivan Ivanji: „Bolji muzej nikad nije video“

Prva pohvala mogla bi da bude i najveća za ekipu koja je stvorila muzej, jer dolazi od bivših žrtava prinudnog rada. Otvaranju je prisustvovalo i nekoliko starijih žena i muškaraca, među kojima i 95-godišnji srpski pisac Ivan Ivanji. „Nikad nisam video bolji muzej“, oduševljen je taj nekadašnji generalni sekretar Udruženja književnika bivše Jugoslavije. „Da danas možete da uradite ovako nešto, gde ima toliko mogućnosti da nešto vidite i čujete – zaista sam srećan što sam uspeo to da doživim!“

Ivan Ivanji, sin jevrejskih roditelja, rođen u Banatu, u Srbiji, uhapšen je krajem aprila 1944. i deportovan, najpre u Aušvic, a zatim u Buhenvald. Tamo je kao petnaestogodišnjak poslat u „ausenkomando Nideroršel“, da bi na kraju završio u logoru kod Halberštata u Saksoniji-Anhaltu.

Tu je, kako sam kaže, „uradio nešto za konačnu pobedu“. Preživeo je. Godina provedena u nacističkom ropstvu oblikovala je čitav njegov život. Tokom svog dugog života napisao je više od dvadeset romana koji se bave logorskim životom – što je za njega takođe bila i svojevrsna strategija oslobođenja.

Ivanji kaže da je Muzej prinudnog rada mesto koje bi preporučio i svojim unucima i svim mladim ljudima koji će svakako doći „ako se pročuje da tamo ne morate samo da buljite u zidove, već možete da doživite nešto novo, kao u nekom dobrom filmu“.

Novi muzej je 9. maja zvanično otvorio svoja vrata za posetioce – bez obzira na to koliko godina imaju…

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.