U biografiji stoji da je austrijska književnica, rođena 1976. u Beču. Ime otkriva da je Sandra Gugić gastarbajtersko dete. Roditelji su iz Srbije došli u Austriju 1971. godine.

Sandra se dobro seća odrastanja kao deteta stranaca. „Imala sam jedan život u vrtiću i u školi, drugi kod kuće. Deca su katkad bila nemilosrdna, puna neprijateljstva, no to me od početka učilo da budem jača i drugačija, ambicioznija i bolja“, priča Sandra.

Značaj jezika zemlje u kojoj je rođena i odrasla već odavno joj je bio jasan i on joj je na neki način postao maternjim. Srpski razume, ali  ga ne govori dovoljno da bi na njemu davala intervjue, dodaje ova Bečlijka koja već godinama živi u Nemačkoj.

Nakon gimnazije, modne škole i rada u različitim teatarskim projektima u Beču, između ostalog i za čuveni Burgtheater, te školovanja za grafičku dizajnerku, Sandra Gugić studira na Nemačkom literarnom institutu u Lajpcigu.

Brojne nagrade

Tek nakon studiranja se Sandra Gugić „usudila“ da počne i da piše, prvo za različite antologije i literarne magazine. Pre deset godina piše pozorišni komad za festival Go West pod nazivom „Tamo, sad i posle“, te scenario za kratki film „Ribe“.

Prvim literarnim radovima skreće pažnju kritičara i dobija različite nagrade, između ostalih onu Akademije u Gracu te Open mike u Berlinu, jedne od najznačajnijih za mlade pisce nemačkog govornog područja.

U januaru 2015. sledi prva knjiga „Astronauti“, roman koji socijalno-kritički tematizuje probleme velikih gradova, za koji dobija nagradu Rajnhard-Prisnic od austrijskog Ministarstvo za nastavu, kulturu i umetnost. „Sva ta  priznanja su me  naravno jako obradovala i  ohrabrila da i dalje pišem“, priča Sandra.

Berlin poput domovine

U nemačkom glavnom gradu Sandra Gugić sa porodicom živi poslednjih osam godina. „To se pokazalo praktičnim, ovo je divan multikulturalni grad. Tu sam dobila i neke stipendije. To pitanje mesta življenja smatram pragmatičnim, mada ga od nekog momenta počnem posmatrati kao neku vrstu domovine. Domovina je za mene emocionalna kategorija, osećam je tamo gde su ljudi koje volim.“

Njen poslednji roman „Gnev i tišina“ (u originalu „Zorn und Stille“) koji se nedavno pojavio u izdanju izdavačke kuće Hoffmann und Campe, priča je koja se odvija u Beču, Berlinu i Budimpešti. Sandra Gugić iz prvog lica prati život protagonistkinje romana, fotografkinje koju naziva Bili Bana.

Bili Bana je u romanu pseudonim Biljane Banadinović, koja je, jednako kao Sandra Gugić, gastarbajtersko dete srpskog porekla koje odrasta u Beču. U potrazi za slobodom i identitetom, beži od porodice i dolazi u Berlin, gde živi sa jedinom konstantom u svom životu, umetnicom Irom Goldfarb.

„Knjiga nije autobiografska, mada sam naravno kroz Bili obrađivala svoja sećanja iz detinjstva, svoje traženje identiteta, svoje političke stavove“, odgovara Sandra.

Teža prezentacija romana zbog korone

Roman „Gnev i tišina“ je upečatljiva priča o traženju identiteta mladih ljudi, odraslih u provalijama različitih kultura, sa teretom vaspitanja roditelja koji su došli sa bremenom svojih vaspitanja iz bivših domovina. Za razliku od njih, koji se ipak rado vraćaju u svoje pređašnje živote, njihova deca bježe i od tih sećanja i od roditelja.

Bili Bana se vraća u Srbiju tek zbog sahrane svog oca, s kojima godinama nije imala nikakvog kontakta. Raspad Jugoslavije je kao neki sinonim i raspada male familije u velikom gradu Beču, ispričan autentično i bez velikog patosa.

Ugledne novine Noje cirher cajtung donose  veoma  pozitivnu kritiku, knjiga je predstavljena i u nekim nemačkim radio-programima. U Berlinu je organizovano i par literarnih večeri, koje su, uprkos, merama zaštite od korona-virusa, bile dobro posećene.

„Naši“ pisci na nemačkom

Sandra Gugić ističe da politički razmišlja otkako zna za sebe. Prvo suočavanje sa nacionalizmom i desnim ekstremizmom je, ističe, bilo u vreme stupanja na scenu austrijskog političara Jerga Hajdera. Rast nacionalizma i njime izazvani ratovi na području bivše Jugoslavije su je takođe pokretali da se aktivno suprotstavlja svakoj takvoj ideologiji. 

Veoma kritično je ocenila dodelu prošlogodišnje Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu. Ovogodišnja, koja je otišla u ruke Amerikanke Luiz Glik će je možda ponukati da nanovo i sama piše liriku. Pesme pod nazivom „Weil du die Welt bist“ („Jer si ti svet“) objavila je 2011. godine u ediciji Keiper.

Veze sa domovinom svojih roditelja neguje i kroz kontakte sa nekim piscima iz bivše Jugoslavije. Nedavno je u Berlinu imala literarno veče sa Anjom Golob i Ivanom Sajko, koleginicama iz Slovenije i Hrvatske.

Već popularnog nemačkog pisca poreklom iz Bosne Sašu Stanišića ne poznaje lično, kaže, ali ga jako ceni. No, naročito voli literaturu Marka Dinića iz Beča, koji je jednako kao ona, srpskog porekla, te hrvatsko-švajcarsku autorku Ivnu Žic.

Prati i pisanje drugih mladih književnika sa područja bivše Jugoslavije, koji pišu na nemačkom jeziku. „U mojim knjigama nema mnogo optimizma, no mogu optimistično tvrditi da naše vreme tek dolazi“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android