Nemački dnevni listovi su se osvrnuli na odlazak kancelarke Angele Merkel u Srbiju, Albaniju i Bosnu i Hercegovinu - uglavnom uz konstatacije da je Balkan veoma kompleksno i problematično područje

Dnevnik Di velt piše da je „Angela Merkel Srbiji i Albaniji dala nade u pristup Evropskoj uniji. To nije malo u ovim vremenima“. „Poseta Merkelove ima svoju glavnu poruku koja ni u Evropi ni na Balkanu nije nesporna. Ona obećava Srbiji i Albaniji ništa manje od – pristupa EU. Ne danas, ne sutra, a nije navela ni neki rok u daljoj budućnosti, mada su i Rama i Vučić hteli da je navedu na to.“

„No, da li je pristup Srbije i Albanije EU zaista realna perspektiva? Merkelova kaže da jeste. A to nije malo u vremenu u kome mnogi smatraju da se EU već i sa Rumunijom i Bugarskom preopteretila. U Albaniji je imala i poruku kojoj se raduju tamo, ali ne i posvuda u Evropi. Ideja da ne želimo Albaniju u Evropskoj uniji jer tu žive muslimani, a kod nas većinom hrišćani, potpuno je pogrešna. Religija nije kriterijum za pristup EU? To se neće dopasti nemačkoj Hrišćansko-socijalnoj uniji, ali ni CDU. Merkelova definiše EU kao zajednicu vrednosti, ali te vrednosti shvata univerzalno: ljudska prava može da poštuje i onaj ko je odrastao uz Kuran.“

„A budžetska disciplina! Kao stalni geg u nekoj američkoj humorističkoj seriji, kancelarkini domaćini su se sve vreme ograđivali od Grka: Ne tražimo ni poklone ni popust, kaže Albanac Rama. Grčka je naš prijatelj, ali ekonomski idemo drugim putem koji će biti uspešniji, kaže Srbin Vučić“.

„A kako bi Balkan mogao izgledati bez evropske perspektive, to je Angela Merkel mogla da vidi u Bosni i Hercegovini. Tamo su etničke grupe toliko razjedinjene da ona čak nije mogla da se sretne sa jednim predsednikom države, već je morala da razgovara sa trojicom! […] Bosna i Hercegovina je jedina od posećenih zemalja koja još nije stigla ni do statusa kandidata, jer se njih trojica stalno svađaju.“

List Frankfurter algemajne cajtung piše da su „vremena kada je Balkan bio u vrhu evropske agende davno prošla. No, putovanje kancelarke u Albaniju, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu pokazuje koliki su izazovi sa kojima se bori taj deo kontinenta. Tu su najpre izbeglice i imigranti: balkanske države su zemlje kako porekla tako i tranzita u seobi naroda koja Evropljanima pravi sve veće probleme. Oni koji se nadaju da će se broj izbeglica iz Afrike smanjiti ako se potpomogne suzbijanje uzroka njihovog izbeglištva na licu mesta, mogli bi da pogledaju malo na Balkan: tamo Evropska unija već 20 godina pokušava da poboljša situaciju podrškom političkim i ekonomskim reformama“.

„No, uspeh je dosad bio mali, iako su mogućnosti EU da tamo ostvari direktan uticaj veće nego igde drugde na svetu. Čak ni obećanje da će napori biti nagrađeni pristupom EU u balkanskim državama nije dovelo do dubljih reformskih zahvata. Srbija i Albanija su kandidati za prijem, ali bez realnih šansi da u dogledno vreme postanu članovi. Na tome ništa neće promeniti ni ritualne pohvale kancelarke upućene vladama tih zemalja. Dokle god je EU uposlena Grčkom, a istovremeno mora da se nateže za članicama poput Rumunije i Bugarske gde ne mogu da se ostvare željeni standardi pravne države, o daljem širenju EU neće biti ni govora. EU je već godinama suočena sa bolnim saznanjem da se precenila kad je mislila da ima snage za stvaranje dobrostojećih demokratija na čitavom kontinentu.“

U komentaru pod naslovom „Pomiritelj“, novinar Mihael Martens u istom listu navodi: „Kada se srpski premijer Aleksandar Vučić u četvrtak u Beogradu opraštao od nemačke kancelarke, jedan detalj je za srpsku štampu predstavljao zagonetku oko koje će još dugo lomiti glavu. Pred dolazak Angele Merkel u sredu, srpski mediji su objavili malu pouku o bojama: u Atini je ona nosila zeleni blejzer, kod Baraka Obame – bež, u Aziji crveni, dok na manje važnim sastancima nosi ljubičastu ili belu, jer donosi poruku mira – kao što je to prema sopstvenim navodima istražio jedan srpski kolumnista. Napisao je i da ona nosi plavu boju kada je situacija ozbiljna, a crnu kada je veoma ozbiljna, dok zelena ukazuje na mir i opuštenost.“

„Ali, kada se opraštala od Vučića, kancelarka je na sebi imala tirkiznu boju, a nju beogradski koloristički spekulanti nisu predvideli. Šta je to trebalo da znači? Da Vučića ne uzima ozbiljno? Ili je to, naprotiv, znak da ceni 16 godina mlađeg srpskog premijera koji je 1970. rođen u Beogradu? Prema prvim procenama beogradskog bulevara, tirkizna boja znači da Berlin u pristupnim pregovorima pred Srbiju neće stavljati nove prepreke.“

Autor navodi da bi to bilo u skladu sa rečima hvale koje je Merkelova našla za Vučićevu politiku. On prenosi da je Vučič uspeo da izgura mnoge reforme otkako je od ultranacionaliste postao pragmatičar, te da pomno vodi računa o privlačenju stranih investitora u srbiju. Planirani odlazak Vučića u Srebrenicu po autoru je jedna od najvećih proba za srpskog premijera: „Bivši nacionalista, koji je nekada, između ostalog i kao ministar informisanja u vladi srpskog ratnog podstrekača Slobodana Miloševića, davao odvratne izjave, putuje u Bosnu, da bi tamo učestovao u komemorativnoj svečanosti povodom 20. godišnjice masakra u Srebrenici. Tamo se očekuje i turski premijer Ahmet Davutoglu [...] I dok se Vučić usuđuje da ode u Srebrenicu, mesto srpske sramote, Davutoglu ni sto godina posle osmanskog genocida nad Jermenima nije mogao da otputuje u Jerevan. Na Balkanu nije sve samo zastoj – i baš Vučić u tome ima svoje zasluge.“