Čim bi neko pre desetak godina u beogradskoj književnoj krčmi spomenuo Leskovac, usledilo bi pitanje – poznaješ li Čarlija? Isto bi me pitanje znalo zadesiti u sličnim situacijama u Bosni ili Hrvatskoj. Naprosto, kao u logičkoj operaciji, kada biste izrekli Leskovac pred nekim iz književnog sveta, sledeća reč bi morala biti – Čarli.

U takvim prilikama skoro da sam se morao izvinjavati, jer, iako porodično povezan sa Leskovcem, još uvek nisam znao Čarlija.

Kada sam ga konačno upoznao – u onoj epohi pre korone – shvatio sam zašto je njegova slava išla ispred njega. Čovek je bio energetsko čudo.

Sa Čarlijem razgovaram u irskom pabu Dablin. To je jedno od urbanih muzičkih ostrva u Leskovcu koje nije pokleklo pod višedecenijskim cunamijem narodnjačke rekonkviste. Čarli je mlađi od mene svega dve godine, rođen je 1965.

Ćaskamo o neobično toplom novembru. Razgovor uz kafu ide glatko, ali skokovito – svaka priča njegovog razuđenog života puna je zanimljivih likova i paradoksalnih obrta. U razgovor nam se tu i tamo umešaju pozdravi gostiju, većina njih, pa i gazda, poznaju Čarlija.

Porodična priča

U svom biću Čarli je verovatno nasledio dve druželjubivosti – leskovačku, od oca i mostarsku od majke.

Majka Nezira je došla iz Mostara da u Leskovcu završi Tekstilnu školu. Kažu da je ta škola u zlatnim leskovačkim vremenima bila cenjena kao fakultet – sa njenom diplomom čovek je mogao da bira poslodavca.

Mostarku, koju su svi znali Kika, jer je imala izrazito lepu kosu, spletenu u kiku ili pletenicu, primetio je profesor fizičkog i rukometaš Dubočice Tomislav Stojanović, izdanak stare leskovačke porodice. Kada je Kika završila školu, Tomislav ju je obasuo pažnjom, ni ona nije bila ravnodušna, pa je ostala je u Leskovcu. U tom braku su rođena dva dečaka, jedan od njih je Čarli.

Završio je medicinsku školu u Leskovcu. Čarli se seća da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u dva sata popodne, na kraju prve smene, bujica ljudi izlazila iz fabrika. Bilo je skoro nemoguće preći ulicu. Vreme kada se vrata nisu zaključavala, novac od plate je bio u koverti na kredencu, a deca čoporativno jurcala između zgrada.

Leskovac je imao živahan korzo, diskoteke kao što je Student, hotel Beograd sa krovnom baštom i plesnim podijumom i – dvadesetak knjižara. Čarli je išao u razred sa čuvenim genetičarem Miodragom Stojkovićem i nizom docnije uspešnih ljudi.

Čarli i Mostar

Rado se seća i svojih leta provedenih u Mostaru, gde ga je ded po majci, Smail, učio trikove sa kartama. U Neretvi se nije mogao kupati – reka koja je i leti ledena bila je opasna za sve koji nisu od malih nogu odrasli uz nju. Čarli kaže da sve do danas Mostarce može da prepozna po načinu kako plivaju – gornji deo tela drže što više iznad vode, jer je to u Neretvi značilo da srce neće biti previše izloženo studeni, pa će moći duže da ostanu u vodi.

Seća se kafića Tin sa stihovima Tina Ujevića ispisanim po zidovima. Jednom prilikom je u Mostaru upoznao majčinog školskog druga čije je ime u gradu bilo izgovarano sa strahopoštovanjem – doslovnom mešavinom straha i poštovanja – zvao se Gunga.

Tada moćni gazda i vlasnik poznatog kafića po dobru je pamtio pomoć u školskim zadacima koju mu je u osnovnoj školi nesebično pružila Kika, pa je njenom sinu ponudio zaštitu i besplatno piće gde god da se nađe u Mostaru.

Mostar je ostao deo njegovog unutrašnjeg sveta, tamo ima rodbinu i uspomene.

Od Ohaja do Leskovca

Pitam ga gde je dobio nadimak Čarli, a on slegne ramenima i kaže – u Americi. Kao uspešan student veterinarskog fakulteta u Beogradu proveo je 1988. nekoliko meseci u Ohaju, na tamošnjem državnom univerzitetu. Američke kolege nisu bile u stanju da izgovore ime Saša. Tako je za njih postao Čarli.

Seća se tog boravka u Americi bez sete – neverovatni uslovi za studente, naročito za veterinarsku hirurgiju koja ga je interesovala, ali i podređenost ukupnog života profesionalnom uspehu.

Kaže da je tih godina boravio i u Nemačkoj i da je tamo odnos prema radu ipak opušteniji. Pošto znam kako izgleda nemačka „opuštenost“ na poslu, onda ipak ne bih voleo da upoznam američku protestantsku posvećenost sticanju.

Priča o devedesetim godinama prošlog veka kod Čarlija počinje odlukom da ne prihvati ponudu iz Bolonje i posveti se specijalizaciji na veterinarskoj hirurgiji. Isto tako, posle šestomesečnog stažiranja u redakciji Večernjih novosti, ne posvećuje se novinarstvu, ali kaže da tada počinje da ceni taj težak i nesiguran hleb.

Proklete devedesete

Vraća se u Leskovac, kratko se zapošljava kao inspektor u opštini, potom, zgađen politikantsko-palanačkim pritiskom struktura, započinje mali privatni biznis. Otvara veterinarsku ordinaciju za kućne ljubimce.

Ali, vremena su mračna. Iako je na početku imao uspeha, on shvata da je novaca za ljubimce sve manje u vremenima kada ljudi krpe kraj sa krajem – na ulici prepoznaje napuštene i odbačene pse koje je pre nekog vremena izlečio kao voljene članove porodica.

Čarli kaže da Leskovac može biti ponosan na činjenicu da jeseni 1991. na hiljade Leskovčana nisu prihvatili da idu na vukovarsko ratište. Pritisak na ljude je bio stalan i nemilosrdan, ali tamo su odlazili samo dobrovoljci, ne i građani koji nisu verovali tadašnjoj vlasti da zna šta radi i da je to ispravno.

Odlučuje da 1992. otvori prvu apoteku – ove jeseni se navršilo tri decenije od pokretanja firme koja je nudila farmaceutske proizvode. Seća se da su mu tih devedesetih više puta pod raznim izgovorima zaplenili sve lekove iz apoteke – tada su siledžije sedele u opštinskim i državnim strukturama – ali da je on uzimajući kredite i pozajmljujući pare ponovo stajao na noge.

Iza rešetaka

Čarli je od samog početka protivnik režima, član Demokratske stranke. To nije dobro za biznis, ali ni za njegova građanska prava. Pod lažnim optužbama za proneveru hapse ga i drže ga u pritvoru dva meseca.

Advokati su tada mogli da posećuju pritvorenike, ali nisu smeli da razgovaraju sa njima o tome šta im stavljaju na teret – još jedna morbidna, montipajtonovska pravna deformacija Miloševićevog sistema. Društvo mu u ćeliji prave jedan profesionalni lopov, jedan ubica i jedan seksualni manijak.

Njegov otac optužnicu dobija poštom – otvara kovertu u kojoj stoji da je za krivična dela koja se stavljaju njegovom sinu na teret zaprećeno devetnaest godina zatvora. Otac dobija svoj drugi srčani udar, uspeva da preživi i poživi do 2003. Čarli je nakon sudske odiseje dokazao svoju nevinost, ali režim mu je uputio poruku koju je bilo lako razumeti.

Čarli se ne predaje. Ostaje politički aktivista, pisac priča koje objavljuje po časopisima, vlasnik apoteke. Godine 1999. odlučuje da pokrene novi posao. U apotekama je bilo sve manje prezervativa.

Uortačio se sa poznanikom, Grkom iz Soluna i odlučio da u Leskovcu otvori malu fabriku kondoma. Marta 1999. odlazi u Solun po mašine.

U Rambujeu pregovori o Kosovu ne slute na dobro. Čarlijeva devojka Danijela je u osmom mesecu trudnoće. Vojna policija joj dolazi svaka četiri sata, lupa čizmama na vrata trudnoj ženi tražeći „begunca“.

Čarli poziva njihovu kancelariju iz Soluna i kaže da se vraća sa mašinama za dva dana. I onda dodaje: „Ako moja devojka prokrvari, ako mi ubijete dete, pobiću vas. Svejedno mi je šta će sa mnom biti.“ Vojna policija je prestala da uznemirava njegove. Vratio se, na brzinu se venčao i taman stigao na početak rata.

Kosovsko ratovanje

Kao vojni bolničar je prošao Kosovo uzduž i popreko, video je ono što ljudske oči ne bi smele da vide. Sedam dana pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma pokušava da zaustavi krvarenje srpskom vojniku kojem su kasetne bombe raznele ruke, noge i oči. Dok je Čarli previjao ratnog druga, ovaj ga je preklinjao: „Ubij me, molim te, ubij me!“

Od tog trenutka Čarli ne može da spava. Kada zaklopi oči vidi tog čoveka i čuje njegovo preklinjanje da ga ubije. Dijagnoza glasi – postraumatski stresni poremećaj. Lekovi, psihoterapeutski tretman dve dobre stručnjakinje i drugarice i podrška porodice pomogli su mu da može da ode na počinak, a da više ne čuje glas nesrećnika koji moli za smrt.

Ove doživljaje Čarli pretvara u polifoni roman „Var“ u kojem se rat čitaocu pokazuje kao opijatski košmar, pornografska perverzija, pljačka i besmisleno umiranje – kao traljavo ludilo. Jedan od likova u „Varu“ kaže: „Svi pišu o pobedama i slavi. A ja sam video jedino strah i krv; gnoj i suze, očaj i blato.“

Surova pandemija

Nešto nade sa sobom donosi novi milenijum. Čarli objavljuje zapažene knjige. Okončava biznis sa prezervativima jer kineske jeftine gumice preplavljuju tržište. Ostaju mu tri apoteke. Preko dana je menadžer, naveče, zahvaljujući podršci supruge i majke – pisac.

A onda dolazi koronavirus. Iako vakcinisane, februara 2021. i majka i supruga umiru u samo nekoliko dana. Kada o tome govori, Čarli još uvek ima nevericu na licu.

Iako mu Demokratska stranka poverava neku vrstu prelazne uprave leskovačkim ogrankom, on sebe ne vidi kao aktivnog političara, ne žudi za poslaničkim mandatom. Pomoći će koliko može, ali njegova glavna životna uloga je da bude tu za ćerku Kiku, koja je završila srpski jezik i književnost u Beogradu i sina Aleksandra koji tek počinje studij.

Iako je osnivač najznačajnijih kulturnih manifestacija u gradu, desi se da ga „zaborave“ i da ga ne pozovu na otvaranje. Jer su na vlasti isti oni koji su ga devedesetih slali iza rešetaka.

Kaže da mu sve teže pada da preko dana racionalno razvija poslovne planove i donosi menadžerske odluke, a da naveče uranja u književni svet u kojem lakonoga fantazija ima vlast.

Smisao ožiljaka

Čarli i ja izlazimo iz paba. Iako je kasno poslepodne, nad gradom već visi izmaglica, pomešana sa čađi od jeftinog materijala koje Leskovčani trpaju u svoja ložišta. Grad u kojem su nekada bujice radnika izlazile iz fabrika, više nema velikih zagađivača.

Najveći deo pogona zvrji prazno, prepušteni su korovu, uličnim psima i kiši. Ali građani nekadašnjeg „srpskog Mančestera“ ipak udišu otrove da im ne bi bilo hladno.

Sada sam malo bolje upoznao Čarlija. Da sam odrastao ovde, verovatno bismo se svih ovih decenija družili. Ovako, jedan drugom možemo makar prepričati živote pune lomova i sjajnih trenutaka, skrivajući anegdotama ožiljke i tešeći se da je možda prerano da se kaže jesu li imali smisla.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.