„Na mojoj terasi je ranjeni stranac, pomozite mi!“ Poziv hitnoj pomoći zvučao je histerično, žalili su se na dim koji izlazi iz komšijinog stana. Kada su hitna pomoć i policija stigli, unutra su pronašli povređenog čoveka i beživotno telo. Još jedan muškarac sa ranama nanetim nožem zaista je bio na susednoj terasi. Goreo je stan na trećem spratu devetospratnice iz sovjetskog doba u drugom litvanskom najvećem gradu Kaunasu.

Policija je ubrzo uhapsila osumnjičenog – građevinskog radnika iz Ukrajine. Nakon žurke s drugim Ukrajincima, izbila je svađa oko novca. Prepirka se završila krvoprolićem i podmetanjem požara – nespretni pokušaj prikrivanja ubistva. U zemlji gde su ubistva retka, taj zločin privukao je pažnju javnosti izazvao diskusije o fenomenu radnika iz inostranstva – i diskusije o budućnosti Litvanije i njenom identitetu.

Kada je Litvanija 1991. napustila Sovjetski Savez, imala je 3,7 miliona stanovnika. Danas ima oko 2,8 miliona, a taj broj i dalje opada. Otkako su se 2004. pridružili Evropskoj uniji, Litvanci i njihove komšije sa Baltika masovno odlaze da rade u perspektivnijim zemljama. Favoriti su Velika Britanija, Irska, Norveška i Nemačka. Neki sociolozi predviđaju da će do 2050. godine u Litvaniji ostati samo dva miliona ljudi.

Lokalna preduzeća – naročito građevinska, ali i ona iz oblasti logistike, kao i maloprodajni lanci – odgovorili su na tu krizu pozivima radnicima iz Ukrajine i Belorusije. Njihov broj je naročito porastao 2014. godine kada su ruska aneksija Krima i sukobi u istočnom delu zemlje doveli do ekonomske krize u Ukrajini. Stotine hiljada Ukrajinaca je, trbuhom za kruhom, otišlo u inostranstvo.

Brojni faktori čine Litvaniju atraktivnom za Ukrajince. Blizu je, mnogo ljudi govori ruski, a zemlja doživljava ekonomski rast zbog uvođenja evra 2015. godine. Litvanska vlada pruža najveću podršku Ukrajini na međunarodnom nivou. Od 2017, Ukrajincima nije potrebna viza da putuju u Litvaniju i druge zemlje šengenskog prostora, a litvanski konzulati lako izdaju radne dozvole i to uglavnom besplatno.

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, broj Ukrajinaca sa privremenim boravkom u prvoj polovini ove godine porastao je za 50 odsto u poređenju sa 2017. Pored toga, tu je još i 20 odsto Belorusa i osam procenata Rusa. I iako je ukupan broj stranaca i dalje je mali – njih nešto više od 54.000 legalno živi u Litvaniji – uticaj je sve veći i sve vidljiviji. Zajedno sa legalnim migracijama, postepeno raste i broj onih koji posao traže bez zvanične dozvole.

Jaroslav redovno dolazi iz Kijeva u Viljnus „kao turista“. On je maser i u Litvaniji zarađuje mnogo više novca nego kod kuće. „Jedan sat masaže ovde košta i do 70 evra, zavisi od salona. Ja sam spreman da radim za 20, čak i za deset evra na sat – to će za mene i dalje biti velika suma“. Jaroslav bi voleo da nekad u budućnosti legalno dođe u Litvaniju i otvori svoj salon za masaže.

Tačka bez povratka za Litvance?

Ipak, većina Ukrajinaca i Belorusa radi legalno. Neke kompanije plaćaju i do polovinu njihove kirije. „Moji ljudi zarađuju i do 4,50 evra po satu i spremni su da rade 10 do 12 sati dnevno“, kaže Aleksandar koji rukovodi grupom radnika iz Ukrajine na građevini u predgrađu Viljnusa. „Nikada neće moći toliko da zarade u Ukrajini.“

Za neke ljude u Litvaniji, upravo to je problem. „Radnici iz inostranstva snižavaju plate. Oni obavljaju posao koji bi Litvanci mogli da rade. Zato naši ljudi odlaze za Stavanger u Norveškoj ili u Mančester“, kaže za DW Laurinas Kaščunas, poslanik opozicione desničarske stranke Domovinska unija. „Litvanija bi trebalo da podržava porodice, da se pobrine za to da populacija raste povećanjem nataliteta i da pokuša da ubedi one koji su otišli da se vrate.“

„Nema naučnih podataka koji podržavaju tvrdnju da Ukrajinci i Belorusi kradu poslove Litvancima“, tvrdi Nerija Putinaite, profesorka filozofije na Univerzitetu u Viljnusu i bivša zamenica ministra za nauku i obrazovanje. „Litvanci su pre 15 godina počeli da odlaze u zemlje Evropske unije, odmah nakon pridruživanju EU – a u to vreme ovde nije bilo Ukrajinaca.“

Putinaiteova kaže da je skoro nezamislivo da se litvanski iseljenici vrate uskoro kućama. „Naša vlada mora da pojača napore i poboljša integraciju tako što će omogućiti više časova jezika strancima i dati stipendije studentima iz Ukrajine i Belorusije kako bi mogli da studiraju u Litvaniji.“

Međutim, a to potvrđuje Nerija Putinaite, Litvanci generalno ne žele da se previše stranaca zadrži u njihovoj zemlji. Takvo razmišljanje Litvanija deli sa mnogim zemljama centralne i istočne Evrope. Razlozi se, smatraju neki, mogu naći u istoriji Litvanije.

„Mi smo prošli kroz polonizaciju nakon što se Veliko vojvodstvo Litvanije 1596. godine ujedinilo sa Kraljevinom Poljskom“, objašnjava sociolog Vladas Gaidis. „Zatim je došlo Rusko carstvo sa svojom politikom rusifikovanja krajem 19. i početka 20. veka. Nakon toga Sovjetski Savez, sa masovnim egzekucijama i deportacijama. To čini Litvance veoma zaštitnički nastrojenim prema nacionalnom identitetu i državnosti.“

Nacionalisti nisu potrebni – za sada

Izbeglička kriza 2015. i 2016. godine, koja je imala veliki uticaj na mnoga evropska društva, jedva da je imala ikakav efekat parlamentarne izbore održane u Litvaniji 2016. Ekstremno desničarska litvanska Nacionalistička unija nije se ni približila cenzusu (4%). Pobednici su pomalo evroskeptična Partija litvanskih seljaka i Zelena unija. Osovjili su većinu obećavajući bolju socijalnu zaštitu i povećanje plata. Litvanska vlada je 2015 prihvatila nekoliko stotina izbeglica, uglavnom sa Bliskog istoka – ali oni se tu nisu dugo zadržali.

Konzervativni poslanik Kaščunas, liberalna filozofkinja Putinaite i sociolog Gaidis slažu se da će, ukoliko zemlja doživi značajan priliv migranata iz zemalja van Evrope biti velikih „nacionalističkih posledica“. Ali, zajednički je stav, teško da će se to uskoro desiti.

„Ljudi sa Bliskog istoka i Afrike smatraju da je ovde život težak“, iskren je jedan zvaničnik Ministarstva unutrašnjih poslova u privatnom razgovoru. „Hladno je, socijalna pomoć je mala, nema zajednica ljudi iz tih regiona, nema rođaka… Ima samo par restorana sa sličnom hranom. Zašto bi ostali?“

To znači da problem migracija nije nešto što deli Litvaniju. Za sada. Ali s obzirom na to da uslovi u njoj teraju njene građane da odlaze na „perspektivnije“ evropske lokacije, to će možda i postati tema političkih rasprava.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android