Nemanja i Đeze su se upoznali u autobusu. Obojica su otišli pre desetak godina. Đeze s dvojnim državljanstvom nije imao problem da nađe posao, ali Nemanji je to teže išlo. „Kad imaš posla s našima, znaj da će te sigurno preveslati“, priča Nemanja. Kući namerava da se vrati za pet godina. Đeze – nikad. „Doći, potrošiti i uživati to kratko vreme što provodim kući, ne bi se vraćao.“

Dva puta nedeljno Zlatko Haragić vozi od Nemačke do Srbije i nazad. „Nikad nema manje od 30 putnika, ali to su uglavnom stariji. Jedino kad je ferije, kad su godišnji odmori, onda ima i mlađih ljudi. Ovde se, kažu, ne snalaze. Tamo odu u tuđu zemlju, pa im je opet lakše.“

Ti „stariji“ otišli su pre pedeset godina, kada je zapadnonemačka vlada organizovala doseljavanje sezonskih radnika usled nedostatka radne snage. Nazvani su „gastarbajterima“, što znači „gostujući radnik“. Očekivalo se da će njihov boravak u Nemačkoj biti privremen, ali su se mnogi od njih trajno naselili. Naziv „gastarbajteri“, međutim, odomaćio se u jeziku.

Gordana Katuša je iz Beograda otišla pre 48 godina. „Cela porodica, svi smo u Nemačkoj, Francuskoj, Australiji i Americi. Razbežali smo se po celom svetu – trbuhom za kruhom. Ovde mi je još samo majka. Došla sam na deset dana da je posetim i sad se vraćam nazad.“

Mile Trbovac u žurbi prati suprugu za Štutgart. Zamalo da zakasne na autobus. „Oboje radimo u Nemačkoj već 48 godina. Otišao sam zbog luksuza, ali i dalje živimo bedno. Mislio sam da ću raditi godinu dana tamo, da obiđem malo sveta, pa da se vratim. Međutim, evo me i danas. Porodica nam je u Sremu, nisam hteo da ih vodim. Tad je zemlja bila stabilna, ali sad je javašluk.“

Sulejman Džakulić iz Novog Pazara izašao je samo na pauzu za cigaretu, pa nastavlja put ka Novom Pazaru. „Bio sam mesec dana, obilazio brata i sestru. Oni su otišli pre dvadeset godina, tamo se udali, oženili. Voleo bih da su tu, ali sad mi je već svejedno. Posećujemo se, ja tamo, oni ‘vamo, ali mislim da neće doći za praznike, možda sestra.“

Jovo Popadić čeka ćerku koja se odselila pre više od godinu dana. „Nedostaje mi, ali šta da radimo kad nema u ovoj zemlji mogućnosti da se zaposli. Imam još jednu mlađu ćerku, ona je na fakultetu. Njen će izbor biti da li će ostati ili će i ona otići. Ma, samo nek su živi i zdravi i zadovoljni. Lepo bi bilo da su mogle ostati, jer je naša država najlepša, ali takav je život, šta da se radi.“

Na dolazni peron staje još jedan autobus i stiže i Jovina ćerka Sandra. Srećna što je kod kuće, ali odlučna u nameri da ostane u Nemačkoj. U Srbiju, kaže, uvek može da dođe. „Posle 15 meseci, mogu da kažem da sam zadovoljna. Svaki početak je nezgodan, ali ako čovek zna šta želi onda će i uspeti. Prijatelji su mi uglavnom ovde i dolazim nekoliko puta godišnje, kad god mogu.“