Miris sprženog mesa se širi po podrumu, u kome je ostalo malo toga što uopšte može da se identifikuje kao ljudsko. Zidovi su pocrneli od vatre i ostalo je još samo malo kostiju; smrad je nesnosan.

Bio je to jedan od tri podruma u okolini Džizrea u koji su upale turske snage bezbednosti tražeći naoružane Kurde – u toj akciji je ubijeno više od sto ljudi. Tačan broj žrtva tek treba da bude utvrđen, a država i lokalni zvaničnici još uvek osporavaju da je to bio žestok napad. No, ta žestina je ostala vidljiva na zidovima zgrada.

U Džizreu je 79 dana bila na snazi vanredna situacija, grad je bio blokiran i u njemu je važio policijski čas, dok 1. marta nije delimično ukinut. Sada građani smeju da napuštaju svoje domove tokom dana. Ekipa DW uspela je da dva puta uđe u grad, zatekavši tamo ljude koji su bili pobegli pre uvođenja blokade i koji su tamo sada tražili svoje stvari.

Brutalna akcija

Turska vlada sprovodi brutalne akcije protiv naoružanih pripadnika i simpatizera zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK). Akcije traju već više od sedam meseci, i podrazumevaju vojne blokade više gradova – Dijarbakira, Džizrea, Sirnaka, Nusajbina i Juksekove.

Borbe na ulicama gradova u kojima većinsko stanovništvo čine Kurdi podsećale su na one iz 80-h i 90-ih godina, kada je na sličan način ubijeno oko 44.000 ljudi.

Abdulah Akan je jedan od malog broja onih koji su se krili u podrumu i – preživeli. U njegovoj kući, u koju vojnici srećom nisu upali, skrivalo se 20 ljudi: „Jedino što smo tamo dole mogli da čujemo bio je zvuk bombi“, kaže on za DW. „U jednom trenutku, naš sin je ušao u dvorište i pogodio da je hitac snajpera. Zvao se Ibrahim Akan, imao je 16 godina. Tek 26 dana kasnije, dozvolili su nam da odnesemo njegovo telo. Izgubili smo sina i kuću, nemamo više ništa.“

Grad je doživeo razaranja kakva Zapadna Evropa nije videla od Drugog svetskog rata: ulice su razorene, na kućama zjape rupe veličine kamiona, višespratnice su spaljene i pretvorene u prazne ljušture. U kojima se vide još samo tri boje pepela: crna, siva i bela.

Borbe su vođene uglavnom u uskim ulicama nepodesnim za korišćenje teškog oružja, ulicama u kojima su borci Civilnih jedinica samoodbrane (YPS) bliskih PKK mogli lakše da se kriju. Turska armija je sa okolnih brda gađala grad teškom artiljerijom – razaranja su bila ogromna.

„Kao Treći svetski rat“

„U poslednja tri meseca nismo mogli da radimo, ali moramo da plaćamo porez“, kaže z DW Selim Usta, vlasnik jedne bakalnice: „Ne razumem kako država može da napada građane na ovakav način, ili da dozvoli drugim da ih napadaju... vrata su nam bila razvaljena i lopovi su odneli sve što su hteli. Izgledalo je kao Treći svetski rat“, kaže Usta.

U bolnicama, medicinsko osoblje nije moglo da stalno dolazi na posao. Za vreme blokade koja je traja 79 dana, ti ljudi su često spavali na radnom mestu jer nisu mogli da stignu do kuće. „Pripadnici snaga bezbednosti su bili svuda u bolnici“, kaže jedna bolničarka. „Nadgledali su sve prostorije, uključujući i operacionu salu“. Prema njenim rečima, kada bi specijalci posumnjali da je neki ranjenik dovezen u bolnicu pripadnik naoružanih Kurda, zabranjivali bi osoblju da se stara o njemu. „Kada bi bio ranjen neko iz snaga bezbednosti, staranje o civilima je moralo da se prekine – sve dok najpre policajcu ne bi bila pružena pomoć“.

U potrazi za sigurnošću

Običnim građanima Džizrea, ove borbe su donele samo bol. Većina porodica može da ispriča neku priču o patnji.

„Moj suprug je fizički hendikepiran i nismo mogli da ponesemo ništa iz kuće – da bismo se starali o njemu“, kaže Hanim Solmaz, koja je napustila grad: „Meci su zviždali iz nas. Nisam imala vremena ni da se obujem, pa sam bežala bosa sa sedmoro dece.“

Kao i mnogi drugi, Solmaz je izgubila gotovo sve što je imala. Ona ne vidi mnogo znamova bezbednosti koju je vlada obećala. „Kada smo stigli do kontrolnog punkta, preuzeo nas je bolnički automobil koji nas je odvezao do obližnjeg sela i tamo smo ostali“, kaže, „kuća nam je uništena a životinje pobijene. Bojimo se.“