Saborna crkva Svete Trojice u Mostaru izgrađena je 1873. U vreme kada je izgrađena bila je najveći pravoslavni hram na celom Balkanu. Tek kasnije je tu ulogu preuzela Crkva Svetog Aleksandra Nevskog u Sofiji, a danas titulu najvećeg pravoslavnog hrama nosi Hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu. Poslednja liturgija u Sabornom hramu služena je na Cvetnu nedelju, 11.4.1992. kaže Momčilo Pejičić, nekadašnji mostarski paroh. Te 1992. godine sve je najavljivalo dolazak rata, ali niko od mostarskih Srba nije očekivao rušenje svoje najveće bogomolje i jednog od najznačajnijih simbola grada - Sabornog hrama Svete Trojice.

Poslednja jevanđeljska poruka: Budite ljudi

"Osećala se već ta tegoba, strah, videla se jedna neizvesnost, šta će biti, što sledi iza te turbulencije koja se javljala, a koju su mediji sve više počeli prenositi. Često je bilo više ratne retorike nego što je to bila stvarnost. Sećam se jednog razgovora s novinarom Večernjih novosti kada je bila 'Pustinjska oluja' u Iraku. Tada su mu novinari Njujork tajmsa i Vašington Posta kazali da će rat 'sada malo preseliti kod nas'. Niko tada nije ni sanjao da će biti rata kod nas, ali je došao", s tugom i setom priseća svećenik Pejčić početaka ratnih sukoba u Mostaru.

Želeo je da svojim vernicima ulije nadu ali, kaže, u narod se sve više uvlačio strah. "Sa strahom i nemirom u narodu i stalnom ratnom retorikom, vrlo teško se može nositi. Poslednja liturgija služena je na Cvetnu nedelju, sedam dana nakon što je eksplodirala cisterna u Mostaru u Severnom logoru, kasarni JNA. Pokušali smo da prenesemo jevanđeljsku poruku, da budu ljudi, ma koliko bilo teško... da u onome što možda dolazi budu dostojanstveni, hrišćani, da pokažu hrišćansko, bratsko lice, da pomognu onima kojima je potrebno", evocira teške uspomene bivši mostarski paroh.

Uskoro su meta bile sve mostarske bogomolje, a granatiranje i divljačko rušenje po mnogima najlepše pravoslavne crkve u BiH u junu 1992. godine i danas je jedan od najtužnijih događaja u novijoj istoriji Mostara.

"Kada je crkva srušena, osećao sam se posebno tužno jer hram je preživeo nekoliko ratova. Građen je za vreme Turske i Austro-Ugarske, nije diran za vreme Prvog i Drugog svetskog rata, a sada, nakon 120 godina, je bio srušen. Bilo je naročito tužno, jer sami Hram Svete Trojice u Mostaru predstavlja jedan od simbola grada. To je osudila i većina hrvatskih i bošnjačkih intelektualaca koji su kazali da Mostar nije pravi Mostar bez Sabornog hrama, što je donekle bila kakva-takva uteha nakon onog što je učinjeno", priča otac Momčilo.

No danas, na mestu gdje su nekada bile kamene ruševine uništenog Hrama srećan je što vidi obnovu, a među pravoslavnim vernicima novu nadu.

Božije kuće nemamo pravo rušiti...

Obnova najlepše pravoslavne bogomolje u Mostaru počela je tek pre 10 godina, a jedan od prvih donatora je ugledni mostarki advokat Faruk Ćupina, Bošnjak. Njegovih, darovanih 10.000 KM samo je kap u moru od potrebnih skoro 8,2 miliona KM da bi Saborni hram ponovno zasao starim sjajem iznad Mostara. To je bila želja ne samo za izgradnjom ratom razrušene pravoslavne crkve, nego i izgradnjom - ljudi, kako kaže ovaj advokat i dodaje:

"Božje kuće su svetinje i niko ih nema pravo rušiti. Trebamo ih obnavljati jer postoji samo jedan Bog ali se samo zove na različite načine. Saborni hram je istinski dijamant i simbol Mostara, a njegova obnova našim sugrađanima Srbima poruka je oživljavanja prijateljstva i suživota nakon svega što se dogodilo na sve tri strane u BiH. Duboko verujem da je Mostar bio primer zajedništva svih nacionalnosti ali da su nas nacionalisti doveli do ruba civilizacijskog sloma".

Pravoslavcima se vraća osećaj pripadnosti

"Obnova Saborne crkve nije samo značajna za pravoslavne vernike u Mostaru, nego i za ceo grad kao njegov simbol. Veoma mi je drago kada vidim da se Hram obnavlja i da radovi napreduju jer znam da se tako vraća i dijalog u naš grad. Mi, kao katolici, trebamo poduprijeti njegovu obnovu", smatra fra Iko Skoko, gvardijan Franjevačkog samostana svetih Petra i Pavla u Mostaru, tokom rata takođe srušenog kao i istoimena crkva.

Njegovo mišljenje deli i Šemsudin Zlatko Serdarević, mostarski novinar i publicista. On ističe da je gradnja Sabornog hrama povratak suživota u Mostaru. "Ljudi se tako osećaju sigurnije, bez straha od ugroženosti i vraćanju osećaja pripadnosti i znak za ostanak. Čista je nepravda minimizirati bilo koji sakralni objekt, bilo da je reč o pravoslavnom, katoličkom ili islamskom", zaključuje Serdarević.

Mesto pod mostarskim suncem

Sanja Bjelica Šagovnović, novinarka i članica Upravnog odbora SPKD 'Prosvjeta' Mostar podseća da je Saborni hram jedini veliki verski objekt, nacionalni spomenik u BiH, koji još uvek nije obnovljen. Ona smatra da će konačna obnova biti značajna za ceo grad, a posebno za Srbe jer se radi o najznačajnijem simbolu srpskog identiteta u Mostaru.

"Nadam se da će biti dovoljno dobre volje i pozitivne energije i u Gradu Mostaru i na drugim nivoima vlasti da se crkva obnovi u narednih godinu dana i da Mostar vrati svoju multietničku sliku. Srbi su vekovima bili deo ovog grada i želim verovati da će i ubuduće imati svoje mesto pod ovim, mostarskim, suncem. Želim verovati da će Šantiću bar biti vraćena ulica, da će Prosvjeti biti vraćena zgrada... da će Mostar biti srećno mesto življenja za sve svoje stanovnike i na na ponos svih", kaže ona za DW.

Za obnovu Sabornog hrama Grad Mostar prošle godine izdvojio je 100.000 KM, a ove 140.000 KM. Glavna savetnica gradonačelnika Radmila Komadina kaže da je svesna velike potrebe pomoći. "Voleli bismo kada bismo izgradnju mogli više pomoći, ali na žalost naše mogućnosti nam to ne dozvoljavaju", kaže Komadina za DW.

Obnova života

Radivoje Krulj kao mladi sveštenik postao je mostarski paroh. Mostarski paroh srušene Saborne crkve. "Kada sam 1996. došao kao student u Mostar s vladikom Atanasijem, ocem Simeonom i ocem Radivojem, sećam se gomile kamenja na mestu gde je nekada bio Saborni hram. Za tri godine dobio sam čast biti mostarskim sveštenikom. Razorena crkva je bila razorenost i dela mene jer sam kao dečak dolazio kod rodbine u Mostar i divio se lepoti Saborne crkve. Taj osećaj razorenosti video sam i kod drugih ljudi", priseća se za DW mostarski paroh.Ali, za razliku od nekadašnjih, osećaji mostarskog paroha danas su daleko drukčiji jer, kaže, nije se radilo samo na obnovi hrama kao objekta nego posebno na obnovi poverenja među ljudima. "Čini mi se da smo do sada pogodili cilj, da je cela naša akcija i napor našeg vladike Grigorija, sveštenstva i vernika da upoznajemo jedni druge, obnavljamo hram, a usporedo da se obnavlja i gradi i kao spomenik kulture jer nije dobro da gradimo samo objekt jer želimo obnovu ljubavi, poštovanja, dobrosusedstva i života", smatra otac Radivoje ne propuštajući da podseti kako su se obnovi odazvali ljudi svih vera i nacija, ateisti, agnostici, muslimani, katolici i pravoslavci. "Stalno smo imali podršku, koliku-toliku, ali bitno je da je s dobrom željom, voljom i verom", zaključuje on.

24 godine nakon rušenja, u junu 2016. godine, sa Bjelušina (deo grada gde se nalazi Crkva Svete Trojice prim. red.) su se čula zvona, mada hram još uvek nema svoda i krova. Danas njegovu tišinu narušava zvuk građevinskih mašina, a umesto sjaja mermera kamena, pod hrama je prekriven travom.

"Kada gledam hram danas, osećam ga kao jedno vaskrsavanje - bilo je sve uništeno, a sada se obnavlja i gradi. Sve negativno ostavljamo iza sebe, gradimo bolje zajedništvo i uvažavanje jedni drugih. Moje srce je sada mirno ali radosno", zaključuje s osmehom nekadašnji mostarski paroh, otac Momčilo.