Prvo su bile televizijske poternice, onda šest metaka u leđa. Tako je 16. januara otišao Oliver Ivanović, čovek koji nije odgovarao ni Beogradu ni Prištini. Posebno je žuljao mafijašku ekipu na severu Kosova, o čemu je otvoreno govorio. Nad njegovim grobom u Aleji zaslužnih građana u Beogradu nadvijali su se oni koji su ga demonizovali i ništa nisu uradili da pronađu ubice.

Početkom marta je SNS, u kampanji protivustavno predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, osvojila apsolutnu vlast u Beogradu. Bila je to pokazna vežba u vrbovanju glasača pljeskavicama i koncertima Ace Lukasa, penzionerskim karticama te češljanju zgrada sa spiskovima „kapilarnih glasova“. Demokratska stranka je skoro nestala, Dragan Đilas je postao prvi među slabim opozicionarima.

Froncle koje su ostale od javne debate zaokupljalo je famozno „razgraničenje“ Srbije i Kosova. Premda je plan genijalan, Vučić ga nije saopštio građanima već je jadikovao da Srbi samo vole da gube. Plan je poverio „zapadnim partnerima“, Putinu i drugaru Tačiju sa kojim je više puta tajno večerao. Vašington nije bio protiv, Berlin jeste, 2019. se najavljuje kao „ključna“, niko ne zna tačno zašto.

Za razliku od kosovske, srpska skupština nije debatovala o pregovorima Beograda i Prištine. Umesto toga je udavljena u hiljadama zaumnih amandmana koje vladajuća koalicija podnosi na sopstvene zakone, a onda povlači – to je originalni doprinos srpskog režima svetskom parlamentarizmu. Sve iščašenije deluje ostanak opozicije u skupštinskim klupama, ali za pravi bojkot još nisu skupili petlju.

Beograd je bio poprište desetina mafijaških likvidacija od kojih se većina pripisuje ratu dva kotorska narko-klana. Najpoznatija žrtva krajem jula je postao advokat Miša Ognjanović. Zaklinjanje države da kreće u „rat protiv mafije“ opet je bilo jalovo jer ubice uglavnom ostaju NN lica. Jasno je i zašto: dokumentovane su tesne veze barona trgovine drogom, policije i delova vlasti.

Formiran zvanično početkom septembra, opozicioni Savez za Srbiju označio je definitivnu promenu logike u borbi protiv Vučićeve svevlasti. Pobedila je deviza prema kojoj svi moraju zajedno, ma koliko različiti bili, a o razlikama će posle. Saša Janković, koji je zastupao drugu logiku, povukao se iz politike. Prvi izlazak SzS na izbore, doduše u abnormalnim uslovima u Lučanima, prošao je neslavno.

Nastavljeni su mutni poslovi sa tzv. stranim investitorima. Aerodrom „Nikola Tesla“, premda profitabilan, otišao je u koncesiju Francuzima, a država je od Niša zaplenila konkurentski aerodrom. PKB je prodat Arapima za male pare, a kablovski operater Kopernikus za neobjašnjivo velike – državnom Telekomu. Onda je bivši gazda Kopernikusa lepo kupio dve nacionalne televizije.

Sredinom novembra je Tim Sebastijan ugostio Ana Brnabić u emisiji DW „Zona konflikta“. Bila je to retka prilika da neko iz vrha vlasti popriča sa novinarem koji ne nabacuje pitanja na volej. Premijerka nije dobro prošla. Dočim kod kuće tabloidni harpuni i neprekidni rijaliti štite vlast, dok se nezavisnim novinarima šalju inspekcije ili pale kuće – kao u slučaju Milana Jovanovića iz Grocke.

Pred kraj godine došla je nova runda „usložnjavanja“ situacije sa Kosovom. Carine od 100 odsto znače faktički embargo – u Prištini nije bilo značajnih glasova koji bi se tome usprotivili. Otvoren je put za formiranje kosovske vojske što je u Beogradu dočekano sa ogorčenjem. Milan Radoičić, udarnik sa severa Kosova, utekao je od hapšenja zbog ubistva Ivanovića, ali je prošao Vučićev poligraf.

Od takozvanog „strateškog cilja“ ulaska u EU se ne odustaje, ali ovim tempom – neće nikad. Godinu 2025. kao vreme mogućeg pristupanja Srbije i Crne Gore pomenula je sama Evropska komisija, ali nakon par meseci o tome više niko ne govori. Uprkos Vučićevim hroničnim letovima u Berlin i druge evropske prestonice, u decembru su otvorena samo dva poglavlja pregovora te je sada otvoreno svega 16 od 35.

Nastavljeno je masovno odseljavanje mladih – i ne tako mladih – posebno na zapad Evrope. Beogradski GSP više ne može da zamaskira manjak vozača autobusa kao što se ne da sakriti ni egzodus medicinskog osoblja ka Nemačkoj. U širenju optimizma nije pomogao ni konačno značajniji rast BDP u Srbiji koja će opet godinu završiti sa desetinama hiljada stanovnika manje.

Decembar je vratio građane na ulice pod skupocenu novogodišnju rasvetu koja je tradicionalno kupljena na nameštenom tenderu. Prvi protest je bio reakcija na razbijanje glave Borka Stefanovića. Njegov prezimenjak, ministar, dokazivao je da je u pitanju šačica ljudi, medijsko nebo postalo je bogatije za jednu Barbaru, Vučić je rekao da može da šeta i pet miliona. Ali, vidi se da mu nije svejedno.