Varšavski ustanak, koji je počeo 1. avgusta 1944. godine i koji se, nakon 63 dana ogorčenih borbi, završio kapitulacijom ustanika, smatra se osnivačkim mitom nezavisne poljske države. On simbolizuje želju za slobodom i borbeni duh Poljaka protiv okupacije i totalitarizma.

Posle Drugog svetskog rata, nemački političari nisu bili poželjni na komemoracijama i obeležavanjima godišnjica Varšavskog ustanka. Tek nakon pada Gvozdene zavese 1989. godine, došlo je do preokreta.

Poljski predsednik Leh Valesa je 1994. godine pozvao tadašnjeg nemačkog predsednika Romana Herzoga u glavni grad Poljske. Gost iz tek ujedinjene Nemačke nije trebalo samo da prisustvuje obeležavanju 50. godišnjice Varšavskog ustanka, već i da održi govor – što je bila hrabra odluka nekadašnjeg vođe poljskog sindikata "Solidarnošć".

Hercog pomešao ustanke

"Nas Nemce ispunjava stidom što će ime naše zemlje i naroda zauvek biti povezano sa bolom i patnjom miliona Poljaka", rekao je Herzog na komemoraciji u Varšavi. On je zamolio sve poljske žrtve rata za oproštaj "zbog onoga što su im Nemci učinili."

Hercogova poseta bila je kontroverzna, jer je njegovo učešće na komemoraciji za mnoge Poljake došlo prerano. Poljski ratni veterani su se tome protivili. A Nemački predsednik je i u jednom intervjuu pomešao Varšavski ustanak (1944) sa ustankom u Varšavskom getu (1943), što je dodatno opteretilo njegov nastup.

Početni uspesi

Rezerve Poljaka bile su potpuno razumljive, jer su masakri koje su počinili Nemci ostavili duboku traumu u kolektivnom sećanju Poljaka.

Nacističko vođstvo u Berlinu nije biralo sredstva kako bi povratilo kontrolu nad gradom u momentu kada su krajem jula 1944. tenkovske jedinice Crvene armije stigle do istočnih predgrađa Varšave.

Poljska Domovinska vojska - Armija Krajova (AK), koja je delovala u podzemlju, mobilisala je nekoliko desetina hiljada boraca, od kojih je svaki osmi imao samo pištolj. Cilj vođa poljske vojske AK, koja je bila odana antikomunističkoj vladi u egzilu u Londonu, bio je oslobađanje Varšave od Nemaca - pre nego što u glavni grad uđu Sovjeti.

Na Sovjete se gledalo kao na pretnju poljskoj nezavisnosti. Nakon pet godina nemačkog terora, Poljaci su želeli da sami proteraju okupatore.

U prvim danima Varšavskog ustanka, poljski ustanici su uspeli da oslobode velike delove glavnog grada. Međutim, strateški objekti - mostovi na Visli, centralna železnička pruga, aerodrom i "nemačka četvrt" - nisu mogli da budu zauzeti.

Nemačke jedinice su brzo krenule u protivnapad. Hajnrih Himler je zadužio šefa policije, generala SS-a Hajnca Rajnefarta, da suzbije ustanak. Među njegovim trupama bila je i zloglasna SS brigada "Dirlevanger”, poznata po ratnimk zločinima.

Sadistička praksa

"Dolazak Rajnefarta pretvorio je bitku u pokolj, "piše nemački istoričar Štefan Lenštet. U četvrti Vola na zapadu Varšave je između 5. i 7. avgusta, kako se procenjuje, ubijeno između 30.000 i 40.000 ljudi, uglavnom civila.

Poljski istoričari čak govore o više od 50.000 žrtava. U nekoliko bolnica pacijenti su streljani, medicinske sestre silovane i "ubijane na razne sadističke načine," navodi Lenštet. "Šta da radim sa civilima? Imam manje municije nego zarobljenika," pitao je Rajnefart.

"Ekscesi su bili planirani i poželjni," naglašava Lenštet. Visoki funkcioner SS i Hitlerov poverenik za Erih von den Bah, pod čijom komandom se nalazio Rajnefart, smanjio je nakon nekoliko dana nasilje nad civilima, jer je strahovao da bi ekcesi mogli izazvati jači otpor.

Crvena armija čekala

Narednih nedelja su nemačke trupe, koje su podržavali avijacija, tenkovi i teška artiljerija, osvajale kvart po kvart Varšave. Sovjetska pomoć je izostala, a tek 15. septembra je Crvena armija stigla do istočne obale Visle.

Iako za to nema čvrstih dokaza, mnogo toga govori da Staljin nije želeo da pomogne poljskim ustanicima. Za efikasnu pomoć je u tom trenutku bilo prekasno.

Zapadni saveznici su se ograničili na dostavu oružja iz vazduha, što nije moglo da spreči poraz. Na kraju, vođstvo poljske vojske iz podzemlja bilo je prinuđeno na kapitulaciju, koju je 2. oktobra potpisao komandant AK Tadeuš Komorovski (poznat pod pseudonimom "Bor").

Bilans ustanka bio je tragičan. Poginulo je oko 18.000 ustanika i do 180.000 civila. Nemački gubici iznosili su manje od 2.000 mrtvih vojnika i oficira.

Najmanje pola miliona Poljaka je proterano iz grada. Mnogi su odvedeni u nemačke koncentracione logore ili na prisilan rad.

200.000 mrtvih i strašna razaranja

Himler je bio "izuzetno zadovoljan" krvoprolićem. U govoru krajem septembra 1944. priznao je da je ustanak smatrao "blagoslovom", jer je, kako je rekao, omogućio da se uništi i sravni sa zemljom Varšava kao "glavni grad, mozak i inteligencija tog nekadašnjeg naroda od 16-17 miliona stanovnika - naroda koji nam je 700 godina blokirao istok".

Od oktobra 1944, SS je počela sistematski da pljačka i uništava grad. "Svaki blok zgrada treba spaliti i srušiti," glasio je Himlerov nalog. Sovjetski vojnici koji su 17. januara 1945. ušli u grad, zatekli su kamenje i ruševine - opustošene i razorene gradske četvrti bez ljudi.

Odgovorni za ratne zločine u Varšavi nisu kažnjeni. Hajnc Rajnefart je nakon rata čak postao poslanik u parlamentu pokrajine Šlezvig-Holštajna i gradonačelnik Vesterlanda na ostrvu Ziltu.

Odnosi su još uvek opterećeni

Od Hercogovog nastupa pre 30 godina naovamo, nemačko-poljski odnosi su se, uprkos udarcima, poboljšali. Posete nemačkih visokih zvaničnika Varšavi 1. avgusta više nisu izuzetak.Na obeležavanju 50. godišnjice u varšavi je nemački predsednik Frank -Valter Štajnmajer.

Uprkos napretku u odnosima između Berlina i Varšave nakon smene vlasti u Poljskoj na jesen 2023, pitanje reparacija i ratne odštete za žrtve Trećeg Rajha i dalje visi nad Nemačkom kao Damoklov mač. Poslednji preživeli Varšavskog ustanka žele konkretna finansijska obećanja umesto još jednog priznanja krivice.