Nije još ni odigrano finale Svetskog prvenstva u Moskvi, a zagrebačkom je javnošću prohujala stara teza – sramota je da nemamo ljudski stadion koji ispunjava evropske standarde. Tako se na sto vratila priča o  gradnji takozvanog nacionalnog stadiona. To bi dakle bilo zdanje na kojem bi utakmice igrala po pravilu samo reprezentacija, prema sličnim aranžmanima od kojih se najčešće spominje onaj s engleskim Vemblijem.

Za takav projekt zalagali su se proteklih dana premijer Andrej Plenković, zagrebački gradonačelnik Milan Bandić i predsednik fudbalskog saveza Davor Šuker. Ipak, njihova inicijativa usred slavlja povukla je i druga važna pitanja: šta će biti s obnovom niza gradskih i klupskih stadiona, šta je s ostatkom hronično manjkave fudbalske infrastrukture u funkciji razvoja mladih igrača te nema li – pre infrastrukturnih – možda prečih potreba?

Kao što je istakao fudbalski kolumnista Aleksandar Holiga na portalu Telegram, to bila već i na primjer podrška stručne edukacije trenera u manjim sredinama.

Novac nesmetano curi...

Sličnih sugestija ima još, a naročito su podstaknute dubiozama koje se godinama vuku oko poslovanja Hrvatskog nogometnog saveza (HNS). Reč je o organizaciji koja beleži relativno visoke prihode – prošle godine oko 20 miliona evra – ali čiji se efekt ne prepoznaje na bazi gde nastaju novi talenti.

Nagoveštaj promene video se tek krajem prošle godine i to u fudbalsko-predizbornim okolnostima pritiska na vladajuću garnituru saveza. HNS je tad najavio gradnju travnjaka s drenažom i grejanjem u više gradova. Treba napomenuti da bi se tu radilo u stvari o preusmeravanju dela dostupnih sredstava Uefe i Fife.

Što se tiče samog HNS i njegovih finansija, dobro je u javnosti zapamćen prošlogodišnji izveštaj o poslovanju u 2016. godini. Od približno 200 miliona kuna (oko 27 miliona evra) prihoda i jednako toliko rashoda – jer je posredi neprofitna organizacija – oko 40 posto bilansa odnosi se na netransparentne stavke poput promocije, intelektualnih usluga spoljnih saradnika i na „ostale nespomenute rashode“.

Dario Šimić, proslavljeni bivši reprezentativac, član Skupštine HNS i čelnik Hrvatske udruge nogometni sindikat (HUNS), jedan je od onih koji kritički gledaju na držanje HNS u ovom predmetu. Šimić je u novije doba poznat i kao lider unutrašnjeg otpora vođstvu saveza, bez obzira što je njegov glas tamo i dalje u izrazitoj manjini.

„Pitanju nacionalnog stadiona treba pristupiti studiozno“, kazao je on za DW, „kako nam se ne bi ponovio stari, neuspešni projekat Maksimira. Osim toga, najvažnije je da rešenjem na kraju budu zadovoljni svi naši centri.“ I doista, još uvek je sveže pamćenje na forsiranje Maksimira u tom smeru koje je odvelo u fijasko, golemi trošak – i ipak nedovršenu ruševinu koja je ruglo grada.

Zašto ne u Vukovaru?

„Dugo je pokušavano da se od Maksimira napravi nacionalni stadion, bačene su stotine miliona kuna pa i sad jedino možemo špekulisati da ćemo se iznova suočiti sa sličnom potrošnjom“, rekao nam je Ivan Rilov, sekretar navijačkog udruženja „Naš Hajduk“.

Ona se ističe po najintenzivnijoj polemici s načinom rada HNS i vladajućim odnosima u hrvatskom fudbalu obeleženim drastičnom nedemokratičnošću. Štaviše, to udruženje je prvo replicirala najnovijim idejama o nacionalnom stadionu, posebno prednosti koja se apriorno namenjuje Zagrebu. Ali, „Naš Hajduk“ ne favorizuje svoj splitski stadion Poljud, inače arhitektonski spomenik koji takođe vapi za obnovom.

„Hrvatska ima stadione koji mogu ugostiti reprezentaciju, ali iz nekog razloga se ne koriste. Ukoliko zbilja prođe ta ideja o novom stadionu, smatram da je, ako ništa drugo, na simboličnom nivou jedino prihvatljivo da bude u – Vukovaru“, reči su Rilova.

Jasna je pri tom simbolička pozicija grada-heroja koji je ostao na ne samo geografskoj margini Hrvatske. Ipak, na predlog hajdukovaca nije se niko od navedenih političara i funkcionara ni osvrnuo. Čak se i u medijima uglavnom raspravlja samo o ceni koštanja nekog novog stadiona.

Na pitanje da li je problem u eventualnoj nepraktičnosti pozicije nacionalnog stadiona na jednom od krajnja dva ruba zemlje, Rilov nam je odgovorio da je takav objekat i generalno nepraktičan: „Reprezentacija bi tamo igrala šest puta godišnje i stadion s isključivo takvom svrhom ne bi imao puno smisla.“

Zašto graditi nejedinstvo?

Petar Skansi, bivši pomoćnik za sport ministra nauke, obrazovanja i sporta, mišljenja je da gradnja nacionalnog stadiona u Zagrebu znači grubo isključivanje svih ostalih delova Hrvatske kao i tamošnjih navijača. „Nepametno je da zovemo na jedinstvo, a sutradan gradimo nejedinstvo. Takav pristup stadionu možda funkcioniše negde drugde, ali ovde sigurno ne. Osim takvih sportsko-društvenih razloga, imamo i ekonomske, znajući da su nam neke potrebe znatno važnije od toga. A pogotovo zbog loših iskustava koja imamo sa sličnim populističkim inicijativama“, drži Skansi.

„Hrvatskoj ne treba monument“, nastavlja on, „nego osiguranje supstance. Imamo divan splitski stadion koji treba našminkati, imamo Maksimir koji treba dograditi, imamo novi riječki kojem treba maleno proširenje i natkrivanje tribine. Ima i drugih potreba, jer ukoliko ne uložimo u sredine iz kojih dolaze sadašnji reprezentativci, nećemo ih više dobijati. Samo nemojmo postupati kampanjski, budući da u takvim situacijama kod nas po pravilu dođe do neobjašnjivog istakanja ogromnih iznosa u nepoznatom smeru“, zaključio je Petar Skansi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android