Ako je verovati rečima Aleksandra Vučića, Srbiju ništa ne sprečava da već naredne godine započne gradnju „nacionalnog“ fudbalskog stadiona u Ostružnici kod Beograda. Kako ističe predsednik Srbije, taj projekat bi koštao do 250 miliona evra i, naravno, bio bi najbolji stadion u regionu sa oko 60.000 mesta.

Kako će se i gde pronaći taj novac? To pitanje pristojni novinari, oni koji obično postavljaju pitanja predsedniku, ne postavljaju. Zamišljeno je da na stadionu igra nacionalna selekcija, a predsednik se nada da bi mogao da ugosti i utakmice Lige Evrope i Lige šampiona.

Pored toga, Vučić napominje da se neće zaboraviti ni stadioni Crvene Zvezde, Partizana i drugih, da je za njihovu obnovu spremljeno 35 miliona evra, ali da se na tom planu ništa ne radi jer klubovi nemaju spremne projekte.

Do nepostojećeg stadiona – nepostojećim metroom

Ideja o nacionalnom stadionu za sadašnju vlast datira još od 2015. godine kada su se u srpskim medijima mogle čitati iste najave koje Vučić saopštava i proteklih dana. Nakon uspeha Hrvatske na Mundijalu, i tamošnjih najava o izgradnji „nacionalnog stadiona“, Srbija očito ne želi da zaostaje za susedima.

Mnogo je nepoznanica, a za početak bi se valjalo osvrnuti na lokaciju. Domaći i eventualni inostrani posetioci trenutno mogu stići do Ostružnice, udaljene preko dvadeset kilometara od centra Beograda, u nekom od udobnih autobusa gradskog prevoza koji podsećaju na onaj iz filma „Ko to tamo peva“. Pešaci i biciklisti mogu da krenu u avanturu ako im ne smetaju vožnja i pešačenje kroz njive i kukuruze.   

Ali, i na to se mislilo, ističe za DW urednik sportske rubrike lista „Danas“ Zoran Pavić, pa će tamo stići i linija metroa. Kada? To doduše ne znamo. „Mislim da ima mnogo boljih lokacija koje su urbanije i imaju bolju infrastrukturu. Tu između ostalog mislim i na neke prateće sadržaje koji bi popunili prostor na stadionu, prodavnice, poslovni prostor i slično, što bi donekle iznajmljivanjem prostora pokrivalo troškove“, kaže Pavić.

„Vidimo kakve probleme da stane na noge ima Beogradska arena, sa svojih 20.000 mesta, koja je na mnogo boljoj lokaciji. Zamislite kako će to biti sa stadionom smeštenim tamo negde, koji je triput veći, i do kojeg se stiže nekim metroom koji je tek u planovima“, kaže Pavić.

Priču bi ipak trebalo vratiti na početak. Novinar BIRN-a Slobodan Georgiev ne razume zašto se ulazi u ovu priču kada Srbija ne može da održava ni postojeće stadione. „Cela suština sportskih objekata je da budu samoodrživi. Jer, šta ćete sa takvim stadionom kada nema velikih sportskih događaja? Možda se očekuje da će Madona da dolazi svake godine u Srbiju da peva pa će puniti taj stadion?“

Stadion na teretu države

Ideja o takvom stadionu koji bi služio pre svega za nekoliko utakmica reprezentacije godišnje je inače spin, kaže Zoran Pavić. Dodaje da Hrvatima očigledno nije bila prepreka da postignu uspeh to što nemaju nacionalni stadion.

„Finansijska konstrukcija od 250 miliona evra najpre nije realna jer su stadioni građeni u Rusiji, koji su tipski i imaju četrdesetak hiljada mesta – svi koštali preko 300 miliona evra. Taj stadion kod Ostružnice bi država morala da izdržava. Takav dinosaurus užasno mnogo dnevno košta i to bi bilo opterećenje za budžet“, kaže Pavić.

Naš sagovornik naglašava da bi se na stadionu igrale „najviše četiri reprezentativne utakmice godišnje. A finale Lige Evrope ili Lige Šampiona možete da dobijete jednom u deset, petnaest, ili dvadeset godina.“

Georgiev veruje da je u pitanju nastavak Vučićeve stalne izborne kampanje, priča koja dobro zvuči jer se uklapa u infrastrukturne i turističke bajke. Nije normalno, kaže, potrošiti 200 ili 300 miliona evra „samo da bi sutradan ljudi pričali kako je taj čovek podigao velelepni objekat na tamo nekoj poljani“.

„Umesto toga bi trebalo doterati ova dva stadiona u Beogradu i jedan u Novom Sadu, i to je sasvim dovoljno. Tri velika stadiona u Beogradu, u siromašnoj zemlji, sa malim klubovima i jadnom fudbalskom ligom – po meni je to neodrživo“, dodaje Georgiev

On se osvrće na primer još jednog suseda, Makedonije, koja ima nov Nacionalni stadion u Skoplju. „To je zaista lep stadion, ali je jedini stadion u Makedoniji tog tipa, a i on nikada nije pun. Bio je popunjen prošle godine kada se igrao Super kup Evrope između Reala i Mančester Junajteda. A sada bi možda mogla da ga napuni Ceca ako ode da nastupa“, kaže Georgiev.

Stadion iz inata

I ulaganja u renoviranje stadiona Partizana i Zvezde je takozvana „dobra volja države“ i klasična politička kampanja, primećuje Zoran Pavić. „Navijači Zvezde i Partizana su ogromna glasačka masa. Vrlo je lepo reći kako ćemo sada da obnovimo ta dva stadiona, koji inače nemaju ljudski WC, a o parkingu da ne govorimo. U svetu je nezamislivo da imate stadione tog kapaciteta sa 100 parking mesta, ali ne mislim da bi zbog toga trebalo da idemo u Ostružnicu, gde će biti 5.000 parking mesta.“

Koliko se sve to pretvara u još jedan privatni trip predsednika države, gde ekonomska i svaka druga logika više nemaju nikakav značaj?  „Ako bih želeo da budem ciničan, mislim da će taj stadion – ukoliko bude napravljen – biti napravljen iz inata“, smatra urednik sportske rubrike Danasa.

„Proslava otvaranja prve zgrade u Beogradu na vodi bila je u znaku inata. Dakle, oni nisu govorili o svom uspehu, nego se pričalo 'gde ste sada vi što ste sumnjali da to neće biti napravljeno?' A tako izgleda sve na toj infrastrukturno-političkoj sceni Srbije. Što veće sumnje budu u javnosti oko nacionalnog stadiona, to su veće šanse da bude napravljen po svaku cenu“, zaključuje Pavić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android