Proteklih sedmica putovao sam širom istočne Nemačke, uvek na tragu takozvanih „nacista“. Kao i mnogi drugi novinari, bio sam poslat u Kemnic, Keten i Šenberg, mirne gradove koji su donedavno retko bili u vestima, a u haštagovima na Tviteru se nisu pojavljivali kao simboli mržnje i podele društva. No sada odande moram da izveštavam o zločinima, demonstracijama i protivdemonstracijama.

U Nemačkoj se već dugo zaoštrava rasprava o izbeglicama. Stoga ne iznenađuju snažne reakcije na ubistva Nemaca u Saksoniji i Saksoniji-Anhalt. Na posletku, desničarski populisti u te dve istočne pokrajine već godinama u svoje redove privlače sve više ljudi.  

Pa ipak, tamo sam video uznemiravajuće stvari. Video sam kako su se neonacisti s cvećem u tetoviranim rukama umešali među ožalošćene građane. Desničarske populiste kako polažu razmetljive vence na jednom dečjem igralištu, na mestu prekrivenom cvećem i plastičnim srcima, na mestu zločina. Video sam i ljude koji se sami suprotstavljaju besnoj grupi desničara, drhteći od straha i besa. Ljude koji se, okruženi kamerama i mikrofonima, glasno prepiru s rasistima. 

Mediji ponekad događaje prikazuju previše dramatično. Kada se vratim u Berlin sa službenog puta, kolege me pozdravljaju kao da sam upravo stigao s ratišta u Alepu. U komentarima čitam o „oživljavanju nemačkog fašizma“. I da je, ako demonstrante ne nazovemo nacistima, to ravno kapitulaciji odnosno prihvatanju.

Tome ne mogu da protivrečim – ljudi koji protestuju rame uz rame s nacistima ne mogu da se žale kada budu nazvani nacistima. Novinari mogu da opišu samo ono što pred sobom vide.

Razgovarao sam s mnogim ljudima koji su učestvovali u demonstracijama desničarskih grupa kao što su Pro Kemnic ili stranka Alternativa za Nemačku (AfD). Znam kako reaguju na etiketiranje po medijima, to sam upravo doživeo ove sedmice u Ketenu.

Jedan čovek tamo mi je rekao da smo ja i novinari poput mene krivi što ih javnost smatra nacistima. Rekao mi je da sam „elitist iz državnih medija“. Taj čovek odrastao u bivšem DDR-u kaže da moj novinarski rad „nije ništa drugačiji od medija koji su u Istočnoj Nemačkoj širili partijsku propagandu“ i da je moja „šefica“ Angela Merkel samo nova verzija diktatora Eriha Honekera.

Pa ipak bi bilo besmisleno jednostavno ga nazvati nacistom. On je ionako bio uveren da tako o njemu mislim – i kuda bi nas to onda odvelo?

Niko se ne smatra rasistom

Kada Nemci čuju reč „nacista“, automatski ih obuzme takav bes da do njih više ništa ne dopire. Skoro nijedan Nemac ne bi samog sebe svrstao u tu ideologiju i subkulturu. Kada pristalice antimuslimanske grupe Pegida čuju tu reč, jednostavno je ignorišu. Za njih je osoba koja tu reč koristi jednostavno indoktrinisana od strane tzv. elite. Holanđanin Ed, koji je protestovao među desničarima u Kemnicu, rekao mi je sa smeškom: „Reč nacista za mene više nema nikakvo značenje.“

Kada sam Eda ili njegove prijatelje pitao za video koji se proširio internetom, a na kojem se vidi kako nekoliko osoba pokazuje nacistički pozdrav, dobijao sam dva odgovora. „Takvi ljudi su u medijima preterano prisutni.“ Ili: „Njih je tamo verovatno smestila nemačka tajna služba da bi diskreditovali demonstrante.“ Mnogi ljudi u Saksoniji veruje u takve teorije.

Uzaludan je i svaki pokušaj objašnjavanja demonstrantima da se može i nesvesno biti rasista. Jedan čovek je na demonstracijama držao plakat s karikaturom Afrikanca – debele usne, minđuše i ostali klišei. Ispod toga je stajao natpis u kojem se tvrdi da političari od Kemnica žele da stvore afričku enklavu. No on negira da je to rasistički. „To je samo jedan izmišljeni lik!“, vikao je kada ga je s time suočio jedan mladić.

„Obični ljudi“

Još je više zabrinjavajuće kada „obični ljudi“ (i taj je pojam za vreme mog putovanja izgubio svoje značenje) govore stvari koje bi se očekivale od simpatizera AfD. Jedan od njih je Luc Ošac iz Kemnica, simpatičan građanin srednjih godina, koji za sebe kaže da nije „ni desno ni levo“. On nije bio na protestima, ali uprkos tome veruje da se policija više bavi nacistima nego „prevencijom zločina“.

Na pitanje šta to konkretno znači, on odgovara: "Ja većinu njih ne bih bio pustio u zemlju. Nama ovde ne trebaju ekonomske izbeglice. Ako nekoga treba da primimo, onda su to samo oni koji stvarno moraju da dođu jer se nalaze u očajnoj situaciji. Ne znam da li sa aspekta kulture ovo možemo sebi da priuštimo.“

Da li je trebalo da ga nazovem nacistom?

To je jedan od glavnih nesporazuma u celoj raspravi: izjednačavanje pojmova „desno ekstremni“ i „rasistički“. Moguće je da ljudi koji sebe smatraju apolitičnim ili čak levo orijentisanim, imaju rasističke poglede čak i ako to ne žele da priznaju. Rasizam nije politička pozicija.

Podele u porodicama

Kod demonstranata je vrlo raširen cinizam što se tiče politike. Nema smisla ukazivati na to da je kancelarkina politika prema azilantima proteklih godina postala stroga – da, recimo, tražioci azila bez ikakvih prava mesecima sede u prihvatnim centrima čekajući da se njihov zahtev obradi ili da u Nemačku sada stiže malo izbjeglica. Na to se uzvraća: „To nije istina.“

I na kraju: mnogi novinari zaboravljaju da su i nacisti ljudi s porodicama. Jedan stariji stanovnik Kemnica, koji je bio na desničarskim protestima dan nakon ubistva Danijela H, Nemca kubanskog porekla, na drugoj strani policijske blokade ugledao je svoju 17-godišnju unuku koja mu je zajedno s drugim učesnicima antifašističkih demonstracija vikala da je nacista.

„Mladi ljudi su potpuno zbunjeni u svom vaspitanju“, rekao mi je. „Ona stanuje pored mene i ja sam joj pomogao da ugradi prozor. Tada sam video tu ogromnu antifašističku zastavu koju je imala u svojoj sobi. Rekao sam joj: 'Ja bih išao zajedno s tobom protiv nacista na ulicu, ali ja nisam jedan od njih – strašno je šta mi radiš.'“ Pa ipak je protestovao rame uz rame s nacistima.

Te prepirke su krajnje naporne. Imaš osećaj da se mora raščlaniti svaki detalj i rastaviti na najosnovnije delove. No uprkos podeljenom društvu, u Nemačkoj važi da je, osim stvarnih i nepopravljivih nacista, većina ljudi spremna da razgovara. Čak i onda kada dolazite iz „državnih medija“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android