„Dok nemaš čistu vodu, ne prosipaj prljavu“. To je jedna tipičnih uzrečica prvog kancelara SR Nemačke Konrada Adenauera (1949-1963), majstora u slikovitom izražavanju. Tom samo naizgled bezazlenom narodnom mudrošću, on je opisivao svoju sposobnost da deluje pragmatično – naročito kada je u pitanju njegov odnos prema nacistima u nemačkom državnom aparatu. Hans Jozef Marija Globke bio je najpozntija ličnost sa nacističkom prošlošću u Adenauerovom aparatu. Kao državni sekretar organizovao je poslove u uredu vlade. Globke je pri kraju vladavine „starog“, kako su zvali Adenauera, bio nešto poput nezvaničnog vicekancelara mlade nemačke Republike. Za mnoge je to i danas skandal – koji bi sada trabalo preraditi. Ali kako?

Levica je u Bundestagu na najzvaničniji mogući način zatražila da se istorija formianja Ureda saveznog kancelara stavi pod lupu. Centrala moći Zapadne Nemačke u periodu njenog nastanka, trebalo bi da bude preispitana kada je u pitanju njena povezanost s bivšim nacionalsocijalističkim strukturama. Ministarstvo spoljnih poslova pod rukovodstvom bivšeg ministra Jozefa Fišera iz redova Zelenih (1998-2005) bilo je prvo koje je svoju prošlost preispitalo. U međuvremenu su skoro sve savezne institucije podvrgnute preispitivanju. Ostala je još samo istorija ureda kancelara, počev od 1949. godine.

Godinama se Ured kancelara protivio formiranju Komisije za istorijsko sagledavanje. „Isto kao i stranke Unije (CDU i CSU)“, pretpostavlja potpredsednik poslaničke grupe Levice u Bundestagu Jan Korte. „Zato se nije govorilo o ulozi Globkea i drugih neonacista u vodećim institucijama SR Nemačke“. Ostaje nejasno da li je to tačno. Činjenica je, međutim, da je otpor tom preispitavanju prestao. Čuveni istoričari, koji spadaju u tzv. građanski blok, početkom juna su pred Odborom za medije i kulturu otvoreno zatražili da se nacistička prošlost kancelarskog ureda preispita. I to hitno.

Istoričar iz Jene Norbert Fraj u još nenapisanoj istoriji Ureda kancelara uočava osetljivu prazninu. Istoričar Klaus-Ditmar Henke smatra da bi moralo da se sprovede istraživanje svo do osamdesetih godina – tada su naime poslednji državni službenici koji su gradili karijere u nacionalsocijalizmu, otišli u penziju.

Za istoričarku Ulrike Jurajt postavlja se potpuno drugo pitanje: koliko daleko su sezale političke odluke koje je donosilo osoblje opterećeno nacističkom prošlošću, kao što je npr. ponovno naoružavanje „mlade Republike“, ulazak u NATO, uvezivanje sa Zapadom ili zabrana Komunističke partije Nemačke? Ured nemačkog kancelara oduvek je imao centralni značaj za izvršnu vlast Nemačke. A moćni lik koji je stajao iza Adenauera, bio je – Globke. On je vukao konce, a bio je sporan i tada, kao i danas. Imao je moćan uticaj čak i u mnogim ministarstvima.

Koautor nirnberških rasnih zakona

Hans Jozef Marija Globke, koji je od 1953. do 1963. bio šef Ureda nemačkog kancelara, bio je koautor „Nirnberških rasnih zakona“, koji su organizatoru „konačnog rešenja“ Adolfu Ajhmanu poslužili kao pravna osnova za ubistvo miliona Jevreja. Istočna nemačka ga je odsustvu osudila na doživotnu robiju.

I u Zapadnoj Nemačkoj je mnogima posleratna karijera tehnokrate Globkea bila previše. Pa ipak, i danas portret bivšeg Hitlerovog visokog službenika u ministarstvu, visi na četvrtom spratu Ureda kancelara/ke – i to bez komentara. To deluje prilično misteriozno.

Najkasnije nakon 1960. godine se slučaj Globke za kancelara Adenauera pretvorio u tempiranu bombu. Kada je izraelska tajna služba Mosad u Argentini uspela da otme Adolfa Ajhmana i prebaci ga u Izrael, u uredu nemačkog kancelara vladala je uzbuna. Ajhman je pred proces ispisivao nekakve cedulje, koje su dospele u ruke nemačke tajne službe BND, a u kojima je on teško optužio Globkea. Naveo je da je sa Jevrejima sprovodio ono što su ljudi poput Globkea osmislili. Te beleške nikada nisu objavljene. Za Jerusalim i Bon (tada glavni grad SR Nemačke, prim.ur), druge stvari su bile važnije. Izrael je od Bona dobio velikodušnu ekonomsku pomoć i pomoć u oružju, a Globkeova biografija u „Trećem rajhu“ ostala je pod ključem.

Globke je za Adenauera bio nezamenljiv. Zabeleženo je da je jednom rekao: „Nisam poznavao nikoga koga bih mogao da postavim na Globkeovo mesto“. Ali nije samo Adenauer bio pragmatičan, već i Vili Brant, socijaldemokratski (SPD) kancelar (1969-1974). Kako u svom konzervativnom taboru tokom izborne kampanje ne bi ispao izdajnik (s obzirom na to da je tokom rata emigrirao iz Nemačke), pristao je da se ne upliće u slučaj Globke.

Kada je u pitanju tako važna osoba koja je povlačila važne konce služeći u dva politička sistema, bilo bi uobičajeno da je cela dokumentacija o Globkeu predata Saveznom arhivu u Koblencu. To se međutim nije dogodilo. Sva dokumenta su privatizovana i predata na čuvanje Fondaciji Konrad Adenauer, bliskoj demohrišćanima. Dokumenta se nalaze u Sankt Augustinu kod Bona. Globkeova kćerka odbija uvid u dokumentaciju o ocu koji je umro 1973. godine i zato istoričar Andreas Viršing traži da se garantuje slobodan pristup svim neophodnim aktima i to smatra veoma važnim. Sada je jedino otvoreno pitanje datum kada bi trebalo da se krene sa ispitivanjem slučaja, kao i to ko će dobiti taj pikantan politički i istorijski zadatak.