Obavijen maglom ili okupan suncem, zamak Nojšvanštajn krasi razglednice, turističke vodiče i inspiriše crtane filmove Diznijeve produkcije. Njegov graditelj, bavarski kralj Ludvig Drugi proglašen je ludim, zbačen sa vlasti i, prema zvaničnoj verziji u koju se sumnja, utopio se 1886. godine. Samo nekoliko sedmica kasnije čuveni zamak, građen u srednjevekovnom stilu, otvorio je vrata za javnost. Danas ga godišnje poseti više od milion ljudi. Ekscentrični kralj Ludvig II svakako nije gradio zamak kako bi ga pokazao javnosti – gradio ga je upravo kako bi od te javnosti utekao.

Na osamljenost zamka su računali i nacisti koji su u njemu skrivali vredna umetnička dela poharana po čitavoj Evropi. Na to razdoblje istorije zamka širu javnost ovih dana podseća holivudsko ostvarenje Džordža Klunija „Operacija: Čuvari nasleđa“. Film pripoveda o specijalnoj jedinici američke vojske čiji je zadatak najpre bio da zaštiti vredna arhitektonska zdanja od ratnog vihora, a onda i da pronađe vredne umetnine koje su nacisti tokom ratnih godina pokrali.

Štab

„Pretražite biblioteke i galerije okupiranih teritorija kako biste našli materijale dragocene za Nemačku“, naložio je, prema jednom transkriptu, Adolf Hitler specijalnoj jedinici nakon zauzimanja Francuske 1940. godine. Tu jedinicu, zaduženo za prikupljanje kulturnog bogatstva tokom rata, vodio je glavni ideolog nacista Alfred Rozenberg. Njegov firer je sanjao da posle rata u Lincu otvori monumentalni muzej u kojem bi sve umetnine bile izložene.

Od 1940. do 1945. su nacisti marljivo prikupljali eksponate za svog vođu. Pohranjivali su ih u napuštenim rudnicima, manastirima i dvorcima. „Nojšvajnštajn je odabran za sedište Rozenbergovog štaba“, kaže istoričarka umetnosti Tanja Bernzau. Tome je, objašnjava ona, pogodovala lokacija u blizini Austrije i daleko od Berlina i drugih velikih gradova koji bi mogli da postanu meta savezničkih napada.

Iako spolja izgleda srednjevekovno, u zamak su ugrađena tehnološka dostignuća 19. veka – centralno grejanje, mokri čvor i sistem zvona za pozivanje posluge. Kamen temeljac je položen 1868, ali je zamak ostao nedovršen što je značilo mnogo prostora za skladištenje umetnina.

Otkriće

Većina pokradenog kulturnog blaga u zamku dovožena je iz Francuske. Samson Lejn Faison, istoričar umetnosti koji je u ratu bio u američkoj jedinici za pronalaženje umetnina, ispričao je da je ključnu ulogu u otkrivanju blaga u Nojšvajnštajnu imala francuska kuratorka Roz Valand. „Pretvarala se da je kolaboracionista“, ispričao je Faison u jednom od svojih poslednjih intervjua (umro je 2006. godine).

Valand je radila u francuskoj Nacionalnoj galeriji koja je bila privremeno skladište za pokradene slike i skulpture. Četiri godine je tajno pratila kuda nacisti odvoze umetnine. Njeni izveštaji su odveli saveznike do bavarskog dvorca. Tamo je 1945. pronađena uredna dokumentacija koja govori o 21.000 pokradenih umetničkih dela. U samom zamku je bila privatna kolekcija nakita i nameštaja porodice Rotšild, dela braće Van Ajk, i kolekcija zlatnih i srebrnih predmeta francuskog bankara Pjera David-Velija.

Restitucija

Aktuelna izložba u Arhivu američke umetnosti u Vašingtonu govori upravo o spasiocima blaga koje su pokrali nacisti. Tu se mogu videti crno-bele fotografija američkih vojnika kod zavejanog zamka Nojšvajnštajn. „Oni su hteli da ostave umetnička dela u dvorcu, kako bi tamo organizovali povraćaj tih dela Francuskoj“, priča istoričarka umetnosti Tanja Bernzau. „Ali većina dela bila je skladištena bez odgovarajućeg pakovanja, bilo je vrednih zlatnih i srebrnih radova, pa su iz bezbednosnih razloga umetnine premeštene.“

Radovi su prebačeni u Minhen gde je američka vojska uspostavila Centar za prikupljanje umetnina. „I tek je tu počeo veliki posao“, priča Iris Lauterbah sa minhenskog Instituta za istoriju umetnosti. „Umetnine su morale da budu popisane, fotografisane i vraćene vlasnicima, jedna po jedna. Američki i nemački istoričari umetnosti radili su zajedno kako bi izvršili restituciju desetina hiljada predmeta.“

Lejn Faison se vratio u Nemačku 1951. kako bi nadgledao predaju ovog američkog centra Nemcima. „Najtužnije je bilo sa hektarima nameštaja – može se tako reći. Komadi nameštaja naslagani do plafona, stolice, stolovi, pokućstvo za koje znate da su poharani od Jevreja“, priča je Faison. „Ali šta da radimo sa tim? Ako je neko ostao bez šest stolica Luja XV, kako da znamo koje su stolice njegove i da li ih uopšte imamo? Nije bilo načina da se sve razjasni do kraja.“

Danas

Kraj nepregledne restitucije još nije došao. Nedavno otkriće umetnina koje verovatno vrede više od milijardu evra (pri čemu je umetnička vrednost neprocenjiva) u jednom minhenskom stanu, govori da ima još mnogo posla. Klunijev film je još jednom osvetlio problem, ali istoričarka umetnosti Iris Lauterbah nema dobro mišljenje o ovom „laičkom“ ostvarenju. „Film pretenduje da se drži istinite priče, ali ima previše fikcije“, kaže ona.

Više se ne može saznati ni iz turističke posete Nojšvajnštajnu. Tura obuhvata razgledanje raskošne spavaće sobe kralja Ludviga II, kuhinje i veštačke pećine, ali nema ni reči o upotrebi zamka u vreme nacizma. „Ne pokušavamo da sakrijemo tu činjenicu“, kaže portparol zamka Tomas Rajner, „ali imamo više od milion posetilaca godišnje i striktne ture od pola sata. Fokusiramo se na ono što možemo da uradimo za tih pola sata.“

Autor: Lori Herber / nr
Odg. urednik: Nemanja Rujević