Ministarstvo Rajha za narodno prosvećivanje i propagandu zvanično je stvoreno 13. marta 1933. Novi ministar Jozef Gebels dvanaest dana kasnije pred direktorima nemačkih radio-stanica kaže: „Ministarstvo ima zadatak da sprovede duhovnu mobilizaciju u Nemačkoj.“

Gebels je objasnio da na području duha njegovo ministarstvo ima istu ulogu koje Ministarstvo odbrane ima na području odbrambene sposobnosti. „Duhovna mobilizacija je isto tako nužna, možda i neophodnija nego materijalno odbrambeno pripremanje naroda.“

Ovo je manje-više značilo da je na redu psihološko pripremanje nemačkih masa za rat.

Adolf Hitler je u direktivi iz juna iste godine opisao Gebelsov posao kao „duhovno uticanje na naciju“. Gebelsu je na raspolaganju bio veliki državni aparat sa tri državna sekretara. Jedan je bio zadužen za domaću i stranu štampu i časopise, drugi za film, radio, pozorište, izdavaštvo, inostranstvo i propagandu dok je treći bio zadužen za strance koji dolaze na teritoriju Trećeg Rajha.

Juna 1933. se sve radio-stanice potčinjavaju Ministarstvu – glajhšaltung, reč iz domena elektrotehnike (isto kao i kasnije anšlus za pripajanje Austrije) ulazi u međunarodnu upotrebu sa značenjem – autoritarno upodobljavanje i dovođenje medija na istu liniju.

Od 1934. je u zakonu i formulacija „povreda nacional-socijalističkog stilskog i umetničkog osećanja“ kao razlog za moguću zabranu filmova. Tako se „narodno prosvećivanje“ Gebelsovog ministarstva sve otvorenije pokazivalo kao drugo ime za cenzuru i manipulaciju.

Treba podsetiti na genezu nacističke volje za propagandno oblikovanja mase, koja je sazrela mnogo pre državnog institucionalizovanja 1933.

Psihologija gomile i Adolf Hitler

Gistav Le Bon, francuski lekar, antropolog i sociolog, u svom delu „Psihologija gomile“ je 1895. postavio tezu da masa poznaje samo jednostavna i preterana osećanja, za razliku od ljudskih jedinki koje su kompleksnije. „Pojedinac je zrno peska, među drugim zrnima peska, koje vetar uzburka po volji“, zabeležio je Le Bon.

Jedan od pažljivih čitalaca ovog štiva zvao se Adolf Hitler. Njemu je taj tekst bio polazišna tačka za razrađivanje recepta komunikacije sa masom. U „Majn kampfu“ će zabeležiti, a po izlasku iz zatvora i praktično pokazati, da recept funkcioniše. Pre toga je ovu Le Bonovu knjigu više puta pročitao i Benito Musolini koji je takođe uspešno primenio neke tehnike.

Na tragu Gistava Le Bona, Hitler želi da izazove jednostavna i preterana osećanja – tako će njegove ideje zapaliti masu. Propaganda mora da bude „narodnjačka, i da svoj intelektualni nivo prilagodi sposobnosti shvatanja najograničenijih među onima kojima se želi obratiti“.

U  spomenutom programskom delu koje je pisao do 1926, Hitler je konstatovao: „Upravo u tome je umetnost propagande, da ona, razumevajući svet emotivnih predodžbi velike mase, u psihološki ispravnom obliku nađe put do pažnje, i dalje, do srca široke mase.“

Propaganda, prema Hitleru, ne bi trebalo da „objektivno istražuje istinu, ukoliko je ona povoljna za druge, pa da je u doktrinarnoj čestitosti predoči masi, već da neprekidno služi svojoj (istini)“. Drukčije rečeno, istine se ne sme držati kao pijan plota.

Isto tako Hitler smatra da se u propagandi koja se obraća velikom broju ljudi mora ograničiti na mali broj tema, misli i zaključaka, koje se imaju neprekidno  ponavljati.

U delu o jeziku Trećeg Rajha, Viktor Klemperer je ustanovio da je delotvornost nacističke propagande nije bila rezultat mnoštva govora, letaka i slično, već je počivala upravo na neprekidnom stereotipnom ponavljanju nacističkih pojmova i floskula.

Gebelsova organizacija propagandne ideje

Posle zatvora Hitler je promenio taktiku – demokratiju nije više hteo oduvati pučističkim metodama već je ukinuti legalnim sredstvima. Propaganda je, pored nasilja, bila suštinska metoda njegovog pokreta.

Jozef Gebels je još 1928. kao zamenik glavnog nacističkog partijskog propagandiste formulisao smernice za velike skupove, koje su počivale na ovom Hitlerovom konceptu. Ciljevi su bili ambiciozni: „ostvarenje kulturne volje firera“ i „prožimanje celog nemačkog naroda nacionalsocijalističkim pogledom na svet“.

Nacistički narativ je bio prilično jednostavan: Nemačka je Prvi svetski rat izgubila zbog izdaje (ubod nožem s leđa), protiv nje su se zaverili svetsko jevrejstvo i boljševizam, a spas je u bespogovornom sledbeništvu vođe i reviziji Versajskog ugovora („Versajski diktat“) – povratku izgubljenih teritorija „kući u Rajh“.

Narodno zajedništvo je put ostvarenja tog cilja. Inače će Nemci ostati „narod bez prostora“, svoj „životni prostor“ (Lebensraum) Nemci će naći na istoku.

Profesionalizacija predizborne kampanje

Na izborima za Rajhstag 1930. nacisti predizbornu kampanju vode u do tada neviđenom, profesionalnom obliku. Pojavljuju se stručno uvežbani govornici, radio, film, partijska štampa orkestrirano traži put do nemačkog srca. Partijsko „Propagandno rukovodstvo Rajha“ bilo je smešteno u „Smeđu kuću“, partijsku centralu u Minhenu.

U kriznim vremenima je nacistima uspeh donelo pravo besprizorno ponavljanje propagandnih formula, ograničavanje na nekoliko tema, odbijanje da se služi racionalnim programskim jezikom demokratskih partija, potpuno izostavljanje svakog diferenciranja, agresivan nastup, onečovečenje svakog političkog protivnika i celih etničkih, polnih ili religioznih grupa i njihovo pretvaranje u neprijatelja ili „štetočine“.

Od 1933. partijski koncept postaje državna doktrina.

Ministarstvo propagandom obuhvata sve oblasti života. Do danas su filmovi Leni Rifenštal ostali zapamćeni kao najuspešniji plodovi propagandnog delovanja Trećeg Rajha, ali se pritom zaboravlja  svakodnevni obuhvatni rad propagandista na nacifikaciji Nemaca. Filmski projektori se u mobilnim bioskopima na točkovima dovoze i do najpasivnijih prialpskih mesta, od projekcije se u lokalnoj krčmi pravi žurka sa nacističkim predznakom.

Nacistički jezik je bio pun superlativa. On ističe „veličinu“ nekih ličnosti i njihovog učinka. Često se upotrebljavaju jaki izrazi: „jedinstveno“, „gigantsko“, „istorijsko“, „totalno“, „stravično“.

Kada je Treći Rajh 1940. odneo brzu pobedu nad Francuskom, general Vilhelm Kajtel, koji će posle rata u Nirnbergu biti osuđen na smrt i pogubljen, rekao je: „Moj fireru, Vi ste najveći vojskovođa svih vremena.“

No, takav jezik je u sudaru sa stvarnošću ponekad imao suprotan efekat. Posle poraza kod Staljingrada, oficiri Vermahta su skraćenicu od „najveći vojskovođa svih vremena“ (Größter Feldherr aller Zeiten - Gröfaz) podrugljivo upotrebljavali za Hitlera, firer je za njih postao Grefac.

Ljudi bez savesti

Herman Gering je svojedobno izjavio: „Ja nemam savest. Adolf Hitler je moja savest.“ Rečenica je i strašna i tačna. U autoritarnim strukturama slobodna volja, odgovornost i lična savest se odbacuju kao nepotreban humanistički teret i zamenjuju formulama „Vođa je naredio, mi sledimo“. Ili, izrekom koja je bila urezana na noževe pripadnika SS-a: „Poslušnost je moja čast.“

Nacistička propaganda je zavela milione Nemaca, koji su na kraju umesto savesti imali vođu, a umesto časti poslušnost. I tako su, bez savesti i časti, pretvoreni u oruđa zločina.

Nažalost, ni narodi koji su pretrpeli udar nacizma sve do danas nisu imuni na propagandna opsenarstva autoritarnih vođa koji nemaju ni savest ni čast, ali znaju da upotrebe gebelsovske veštine u zavođenju masa.

Gebelsovi baštinici

Čemu sada, 88 godina od osnivanja nacističkog Ministarstva narodnog prosvećivanja i propagande služi sve ovo što znamo o njemu? Pa, tome kako da lakše prepoznamo današnje demagoge.

Oni odbijaju da diferenciraju. Ne odgovaraju na pitanja već napadaju sagovornika. Ponavljaju jednostavne laži jer ne robuju „doktrinarnosti istine“. Kontrolišu one kanale komunikacije koji najšire zadiru u masu. Emocionalizuju i drame, pojednostavljuju do priglupog nivoa prezirući racionalni diskurs. Oni nemaju političke konkurente već neprijatelje koje svakodnevno verbalno dehumanizuju.

Svi su oni na neki način Gebelsovi baštinici, makar delovali u parlamentarnim demokratijama, čije mehanizme zloupotrebljavaju da bi prigrabili resurse i moć.

To pokazuje da je Le Bon verovatno bio u pravu kada je rekao da gomila ne želi da bude prosvećena već emocionalizovana. Još veću proročku moć imala je njegova rečenica: „Vođe o kojima pričamo, obično su ljudi od akcije, a ne od reči. To su posebno regrutovane osobe, koje su poluporemećene ili se nalaze na granici ludila.“

Može li se umaći poremećenim vođama i anonimnoj gomili koja ih sledi? Naročito kada im na raspolaganju dodatno stoje tehnike beskonačnog rijalitija i kloake interneta?

Jedini izlaz iz večnog propagandnog žrvnja bilo bi odbijanje građanina da odustane od savesti – odbijanje da bude zrno peska, da bude beslovesni deo gomile.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android