Još na dan izbora Donald Tramp je u Sankt Petersbrgu dobio odlikovanje – počasnu titulu „kozaka“. Dodelila mu je lokalna kozačka grupa „Irbis“, kako to prenosi list „Moskau tajms“, dodajući da to pokazuje koliko je budući predsednik SAD omiljen u Rusiji.

Arapski mediji trenutno mnogo nagađaju o tome da li će ta popularnost da se pretvori u novi američko-ruski odnos koji bi mogao da smiri i bliskoistočne regione, posebno Siriju. Odnos bi moga da počne u znaku „predivnog prijateljstva“, piše – ne bez ironije – novinar Leonid Ragozin na internet-portalu Al Džazire: „Putin ne bi bio Putin kada ne bi pokušao da navede Trampa da učini ustupke u Ukrajini i Siriji. A zauzvrat bi mogao da izruči Edvarda Snoudena Sjedinjenim Američkim Državama“

Ali, na duži rok, pretpostavlja ovaj novinar, Tramp je za Putina korisniji kao neprijatelj nego kao prijatelj. Tramp, piše on, simbolizuje bezmalo sve što Rusi mrze na Amerikancima. Tramp je, dodaje ovaj novinar, savršena karikatura tipičnog američkog kapitaliste. Putin bi među Rusima svakako postao još popularniji kada bi bio Trampov protivnik nego kada bi pokušao da uspostavi konstruktivno partnerstvo sa SAD.

Rusko-američka saradnja u Siriji je moguća

Doduše, i Putin bi imao dobrih razloga da dobro sarađuje sa Trampom. Rat u Siriji je skup. Osim toga, ne zna se koliko će još trajati i da li uopšte može da se završi pobedom. Jer, pobeda bi značila da je IS (a i druge džihadističke grupe) trajno onesposobljena. A to je gotovo nemoguće postići. I dalje bi trebalo računati sa – pre svega manjim – terorističkim napadima. Utoliko bi Rusija morala da se angažuje kao stalna sila-zaštitnica, kao što su to SAD učinile u Iraku.

Pitanje je da li Moskva može i hoće da preuzme tu  ulogu. Upravo zato bi morala i da bude upućena na saradnju sa SAD. A sada postoje bolji uslovi za to, piše politički analitičar Maksim Suhkov. Pobeda Hilari Klinton bi, prema svim očekivanjima, dovela do robusnije američke politike u Siriji u odnosu na Obaminu. Sa predsednicom Hilari Klinton, SAD bi možda insistirale na uspostavljanju zone zabane letenja iznad čitave Sirije.

Diplomatija umesto vojske

Pošto je taj scenario sada skinut sa dnevnog reda, sve ukezuje da Kremlj želi da pošalje pozitivne vesti u pravcu novog predsednika, piše pomenuti novinar, ali to bi ubrzo moglo da se promeni. „Problemi koje će sobom doneti posleratni period u Siriji – pisanje novog ustava, formiranje prelazne vlade, ponovno uspostavljanje države nude, da ironija bude veća, enormni potencijal za saradnju“, piše Suhkov za internet-magazin Al Monitor. „Izgleda da obe strane smatraju da je prelaz iz vojne u diplomatsku fazu nezaobilazan, ali da nijedna od njih još ne zna kojim putem treba ići“.

Tramp je kako u predizbornoj kampanji tako i u prvim instrejuima posle izbora indirektno stavio do znanja da ne isključuje mogućnost saradnje sa Asadovim režimom. Trenutno se Amerikanci bore protiv Asadovog režima, koji se bori protiv IS. „Trenutno podržavamo pobunjenike koji se bore protiv (Asadove) Sirije. Pri tome nemamo pojma ko su ti ljudi“, rekao je Tramp u intervjuu za Volstrit Džernal.

Asadu bi takav razvoj situacije svakako odgovarao. Zato je nagovestio da bi mogao da sarađuje sa novim američkim predsednikom. Njegova vlada je, kaže, „prirodni saveznik“ za Trampa. „Ne očekujemo mnogo, jer SAD ne čini samo njihov predsednik. On je dodao da sada sve zavisi od toga u kojoj meri će Tramp ispuniti predizborna obećanja. Ako se bude „borio protiv terorista“, bio i kao i Rusija i Iran – saveznik.

Problem Asad

Pitanje je, međutim, da li Tramp ume da dobro proceni situaciju u Sirij, piše politički analitičar Radvan Zijadeh u novinama „Al Arabi al džadid“. On smatra da se Asad ne bori protiv IS, već da to čini sekularna naoružana opozicija. Pri tome, piše dalje Zijadeh, Asadu svom snagom pomaže Rusija. Ako bi se SAD sa Trapom sada priključile toj borbi, bila bi to definitivna pobeda Asada: on bi ostao na vlasti.

To bi bilo problematično iz više razloga, smatra ovaj analitičar. Pre svega veliki delovi sirijskog naroda, posle pet godina rata, teško bi mogli da se pomire sa činjenicom da je Asad i dalje na vlasti. Osim toga, sa tim se ne bi složili dosadašnji Asadovi protivnici, pre svega Turska, Saudijska Arabija i Katar. Sirija bi i dalje ostala krizno žarište. I u okviru Trampove stranke u Sad bi to rešenje svakako bilo veoma diskutabilno. Mnogi republikanci ne žele nikakvo partnerstvo sa Rusijom kojom vlada Putin.

Ako bi Asad ostao na funkciji, mnogi postojeći problemi bi ostali nerešeni, piše Zijadeh. Na primer, problem sirijskih izbeglica koji je odavno postao globalni izazov. Problem zvani Asad bi mogao da bude ignorisan, „ali vratiće se na političku binu“. No, sve ovo su samo spekulacije. Jer, odgovor na pitanje kako će glasiti budući Trampov kurs u Siriji zna samo Tramp (ako ga uopšte zna).