Moglo se reći da sam uhvatio poslednji voz. Zbog velikog interesovanja javnosti, izložba naivnog slikarstva „Moja naiva“ u Palati umetnosti Madlena bila je produžena do 15. aprila 2025. Izložena su uglavnom dela slikara iz Kovačice. Pored naivnih umetnika iz Srbije na izložbi je zastupljen i manji broj predstavnika Hlebinske škole – tri generacije slikara bez akademskog obrazovanja iz hrvatskog sela Hlebine značajno su uticale na ukupnu naivnu umetnost u bivšoj Jugoslaviji i u državama koje su proistekle iz nje.

Iskoristio sam priliku da me drug poveze automobilom. Iz iskustva znam da elitna adresa Bulevar kneza Aleksandra Karađorđevića 53 nije predviđena za gradski prevoz, a posetioci koji Dedinjem idu peške unapred su sumnjivi nizu kamera i očiju iz stražarskih kućica koje čuvaju tamošnje blagostanje.

Došli smo preko Topčiderske zvezde, jer je dole, deo Bulevara raskopan. Moj drug, koji odavno živi u Sarajevu, pitao me je kakva je ono velelepna crkva. Nije bila tu za vreme njegovog odrastanja na Vračaru. Jedva sam ga ubedio da to nije sakralna građevina već megalomanska palata poznatog medijskog tajkuna. Kada je konačno poverovao, rekao je da je građevina – kokainski bela.

Naivci na bazenu

Posle nekoliko minuta zaustavili smo se ispred Palate umetnosti. Bračni par Zepter je, za razliku od nekih komšija, gradio sa ukusom i merom. Njihova Palata umetnosti ima onu otmenost koja je neophodna da kao školjka zaštiti biser umetnosti.

Unutra se može samo sa najavom. To sam obavio telefonski još toga jutra, pa nas puštaju kroz markantnu kapiju. U holu, za prijemnim pultom, ljubazna domaćica nam naplaćuje simboličan iznos od po 200 dinara. Vodi nas kroz unutrašnje dvorište do dela kompleksa sa bazenom.

Palata je ukupne površine od 7.000 kvadratnih metara, smeštena je u vrtu koji, kako se kaže na sajtu Palate, predstavlja umetničko-muzejski prostor sam po sebi.

Ovo je prvi put da dolazim na izložbu koja se održava u ovakvom ambijentu. Dobijamo besplatan katalog i kratka uputstva. Onda smo prepušteni sami sebi i – slikama. U isto vreme je u prostoriji još samo jedan par iz Severne Makedonije.

Ređaju se platna svetski poznatih slikara: Zuzana Halupova, Martin Jonaš, Janoš Mesaroš, Eva Husarikova, Pavel Cicka, Ivan Rabuzin. Svi su oni iz Kovačice osim somborskog naivca Save Stojkova.

Eva Husarikova iz Kovačice već decenijama spada u sam vrh naivnog slikarstva u svetu. Njoj je to omogućilo da živi od slikanja. Često slika religiozne motive, ali i čarobne zimske noći. Ili, kao na platnu pred kojim stojim, žetvu.

Takva prizori me odmah vraćaju u detinjstvo. Sećam se da su najlepše novogodišnje čestitke neko vreme bile ukrašene reprodukcijama poznatih naivnih slikara. Njihove zimske idile su zapravo važna kockica u mozaiku novogodišnjeg štimunga od pre pola veka.

U najavi izložbe se kaže: „Pretačući svoja dela u živopisne slike idiličnog seoskog života, umetnici kroz jedinstveni likovni izraz dosežu dimenziju univerzalnog i vanvremenskog. Njihove slike, često slikane u ulju i akriliku, karakteristične su po svojoj raznobojnoj paleti boja, ravnoj perspektivi i dečje naivnoj posturi figura."

Štefan Varga je zagazio tek u sedmu deceniju života, pa spada u mlađe umetnike zastupljene na ovoj izložbi. Iz njegovih boja vrca radost življenja. Vedrina i humor ga čine prepoznatljivim. Lepa prošlost se prepliće sa izmaštanim prizorima. Njegov seljak koji se među zrelim plodovima dao u teško razmišljanje odmah mi je bio simpatičan.

Iz kataloga saznajemo da je decembra prošle godine naivno slikarstvo iz Kovačice uvršteno na listu svetske baštine. Srbija je tako postala prva evropska zemlja koja je umetničko nasleđe jedne manjine uvrstila u ovaj spisak.

Slovački narodni genije

Slovaci su se u te krajeve doselili pre 220 godina. Sa sobom su doneli kolorit narodnih nošnji i sklonost da se vizuelno izraze. Naivno slikarstvo u Kovačici i okolini procvetalo je šezdesetih i sedamdesetih godina. Proširilo se i na okolna mesta.

U katalogu se kaže da samouki slikari nagonski prepoznaju kolorit kao jednu od kreativnih sila: „Pored palete boja inspirisanih prirodom, u varijacijama od intenzivnih do pastelnih tonova, umetnici u slikama uvode nijanse ljubičaste, ružičaste, terakote i narandžaste, prenoseći atmosferu jake popodnevne ili jutarnje svetlosti."

Jedan od njih je Pavel Hajko. On je svetski poznat po svojim petlovima. Stojim pred jednim od njih. Sam umetnik ne dozvoljava previše široku interpretaciju tog simbola. Za njega je petao „ovaploćenje muškog kosmičkog principa“. Onog principa o kojem je pevao Đole Balašević: „Im'o sam strašnog petla…"

Slikarev svet me uvlači u svoj vrtlog. Kroz glavu mi proleću sati provedeni u čitanju romana Miodraga Bulatovića „Crveni petao leti prema nebu“, Šagalov crveni petao sa slike Bonjour Paris, i ko zna šta još. Hajkov petao je rođak ovih književnih i likovnih ptica.

Nisu baš svi poznati naivni umetnici iz slovačkog sela Kovačica. U istoj opštini je i rumunsko selo Uzdin, iz kojeg je Marija Balan. Rođena je 1923. godine, a slika od 1961. godine. Kritičari kažu da je svoje poetsko slikarstvo posvetila životu rumunske zajednice. Jarkim bojama oslikava je narodnu nošnju, tematski posvećena poljskim radovima, seči šume, svadbama i drugim svetkovinama.

Jedan od njenih prepoznatljivih motiva jesu i buketi cveća. Umrla je 2008. Njena slika „Seljani i njihovi psi“ plenila je moju pažnju nešto duže nego većina drugih platana.

Magijska naiva

Nekim platnima sam pre odlaska morao da se vratim. Jan Mesaroš je na osnovu narodnih predanja okrilatio svoje konje. Ovde se naivno slikarstvo dodiruje sa magijskim realizmom, jednim od književnih čuda tog vremena. Mesaroš je rođen u slovačkoj porodici u Novom Bečeju 1943, a 1970. pridružio se slikarskoj grupi Selo. Postao je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih slikara u svetu. Imao je preko sto velikih samostalnih izložbi i oko 1.000 kolektivnih izložbi u 125 zemalja sveta na svim kontinentima. Zadovoljan sam što mogu da se družim sa njegovim platnima ovde, pored vode, u mirnoj vili na Dedinju.

Mada naivno slikarstvo automatski povezujem sa idealizovanim ili izmaštanim ruralnim motivima, postoje naivni slikari koji su izabrali urbane pejzaže kao polazišnu tačku svoje umetnosti. Emerik Faješ je najpoznatiji predstavnik te škole. Njegove slike uglavnom nisu nastajale na osnovu posmatranja gradskog krajolika. Te predele Faješ bi prvi put video na crno-belim razglednicama. Onda je, putujući u svojoj mašti, video i naslikao svoje imaginarne gradove.

Izuzetak je slika Narodno pozorište u Beogradu, pred kojim je slikar svakako bio. Pretvorio je skoro svima poznati prizor u nešto magično.

Mada je rođen u Osijeku 1904, njegova mađarsko-srpska porodica prelazi u Novi Sad kada je još dete. Svetski klasik srpskog naivnog slikarstva, nije se bavio umetnošću između dva svetska rata. Bio je dugmetar, staretinar, češljar, trgovački pomoćnik, strugar u raznim gradovima kraljeve Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata živi u prognanstvu u Mađarskoj. Posle rata, vratio se u Novi Sad gde je umro 1969.

Zoran Zarić je rođen u Prizrenu i završio je mašinski fakultet u Beogradu. U našoj naivnoj umetnosti njegovi radovi su prisutni nekoliko decenija Čiste boje i oblici ga donekle izdvajaju iz glavnog toka. Njegova strašila su postala prepoznatljiva kao motiv – pred jednim od njih sam zastao.

Setio sam se ukrštenih štapova pobodenih u ravnici, odevenih u dronjke na koje je gore nataknut šešir. Strašila sam se u detinjstvu pomalo plašio. Ali ovaj Zarićev harmonikaš me sada zabavlja i asocijacijama vodi čak do Meksika – izgleda mi kao odbegli član marijačija na Dan mrtvih. 

Polazim dalje, skoro sam obišao bazen. Nailazim na radove Vojkana Morara, rođenog 1966. u Pančevu.

Na neki način njegove su slike drugačije od svega što sam video na izložbi. Ovaj slikar iz Pančeva koji je do penzije radio kao mlinar, a potom se preselio u selo Jabuka, kaže da radi takozvanom minucioznom tehnikom – svi su detalji sitni. Anđeli su mu glavni motiv. Na njegovim uljima predstavljene su i neobične građevine  u koje mali ljudi ulaze u kolonama.

Jednom je za lokalni portal izjavio: „Poruka je pre svega u tome da u svakom od nas postoji nešto anđeosko, kao veza s nečim božanskim ili već šta u ko veruje. Moja namera je da probudim to nešto u čoveku“.

Postajem svestan ograničenja reči u odnosu na boje. Stigao sam u ovom osvrtu na izložbu da istaknem tek četvrtinu zastupljenih umetnika. A svaki je vredan pažnje.

Druženje sa ovim slikama u meni je probudila „to nešto“, to što pokušavam da shvatim, imenujem i prenesem drugim ljudima pišući ovaj tekst.