Još je bilo rano jutro 21. februara 1916. kada je krenula neprestana artiljerijska paljba po utvrđenjima i rovovima kod Verdena.Nemcisu dopremili 300 vozova municije i pucali satima. Grmljavina topova čula se na udaljenosti od 150 kilometara.

Naredbu za napad na Francuze dao je načelnik nemačkog Generalštaba Erih fon Falkenhajn s ciljem da okonča rovovski rat na Zapadnom frontu, na području između Belgije i Francuske. Taj front je otvoren još septembra 1914. ubrzo nakon početka Prvog svetskog rata.

Plan je bio da se front brzo probije i da se rat ponovo pretvori u pokretno, manevarsko ratovanje, kaže istoričar Olaf Jesen u razgovoru za DW. Međutim, Falkenhajnova računica nije upela.

Bitka kod Verdena je okončana skoro deset meseci kasnje, 18. decembra 1916. pobedom Francuza i ostala je upamćena kao najduža bitka Prvog svetskog rata i jedna od najdužih u istoriji ratovanja.

Neće proći! 

U početku su Nemci napredovali.  Ali, parola Francuza glasila je: „Neće proći!“ Predvodio ih je Falkenhajnov protivnik, Filip Peten, koji je od početka primenjivao princip rotacije vojnika. Gotovo svaki francuski vojnik bio je upućivan u rovove kod Verdena, ali je posle nekoliko dana mogao da bude zamenjen. 

„Time se sprečavalo brzo iscrpljivanje i demoralizacija", kaže Jesen.

Borbe su trajale mesecima, kada su 1. jula 1916. Britanci i Francuszi pokrenuli veliku ofanzivu kod Some na severu Francuske - kako bi odvukli nemačke snage sa fronta kod Verdena i rasteretili Francuze. To im je uspelo, mada je ta najveća bitka Prvog svetskog rata 18. novembra okončana - bez pobednika.

Falkenhajn je smenjen 29. avgusta 1916. pošto je njegova strategija propala, a nasledio ga je Paul fon Hindenburg. Do kraja bitke promenilo se više komandanata.

„Francuzi su povratili gotovo celu teritoriju koju su Nemci mesecima osvajali uz velike gubitke. Posle 300 dana i 300 noći nemačka strana stajala je praktično tamo gde je ofanziva počela u februaru 1916. Jedan od razloga bila je duža smena nemačkih vojnika na frontu: „Borbeni moral Nemaca bio je slomljen iscrpljenošću", kaže Jesen.

Zarobljeni u „paklu Verdena"

Sve vreme kod Verdena se vodila ogorčena bitka za svako selo i svaki brežuljak. Korišćena je najmodernija artiljerija - teški minobacači, bacači plamena, mitraljezi. Na prostoru manjem od 30 kvadratnih kilometara ispaljeno je 26 miliona granata i 100.000 granata s bojnim otrovom.

Neprijatelji su često bili udaljeni svega 30 metara. Tokom iscrpljujućeg rovovskog rata vojnici su izdržavali u zemunicama: pacovi, vaške, hladnoća i loša ishrana razarali su živce, a smrt je bila stalni pratilac. 

Tog leta 1916. se nad frontom širio prodoran smrad leševa; delovi tela, izbačeni udarnim talasima eksplozija, visili su po granama spaljenog drveća. Kad je stigla zima, vojnici su stajali do kolena u ledenoj vodi i blatu, mučeni žeđu – pili su kišnicu iz bara u kojima su, između lešina konja, iskrvarili njihovi saborci.

Brutalni rovovski rat odneo je više od 300.000 života i ostavio preko 400.000 ranjenih. 

„Bitka je bila neuobičajeno surova, čak i za prilike Prvog svetskog rata. Toliki broj mrtvih na tako malom prostoru do tada nije zabeležen nigde drugde. To neljudsko iskustvo urezalo se u kolektivno pamćenje pojmovima poput pakla Verdena'", kaže Jesen. 

Falkenhajn: Pustiti neprijatelja „da iskrvari"

Nemački mladići i muškarci, koji su rado krenuli u rat, postali su kod Verdena topovsko meso.

Falkenhajn je kasnije u memoarima pokušao da svoju ulogu prikaže u blažem svetlu, tvrdeći da je želeo da „pusti francusku vojsku da iskrvari". „Ako za dva mrtva nemačka vojnika mora da krvari pet Francuza, to je dobra i obećavajuća stvar", napisao je.

„Preživeli veterani tu izjavu su doživeli kao izdaju – jer su shvatili da ih je jedan od njihovih generala video samo kao ljudski materijal", kaže Jesen.

Užas se ogleda i u pismima vojnika njihovim porodicama. „Verden, strašna reč! Bezbroj ljudi, mladih i punih nade, moralo je ovde da izgubi život, njihove kosti sada negde trunu – između položaja, u masovnim grobnicama, na grobljima", napisao je porodici dvadesetogodišnji student teologije Paul Belike.

Prekretnica u Prvom svetskom ratu

Još 1914. britanski pisac Herbert Džordž Vels skovao je frazu „The war that will end war" („Rat koji će okončati sve ratove"). Ako je ijedan francuski ili nemački vojnik koji je poginuo kod Verdena verovao da vodi „rat za okončanje svih ratova", prevario se.

„To nije bila odlučujuća bitka, ali jeste veoma važna prekretnica u istoriji Prvog svetskog rata", naglašava istoričar – svojevrsni zaokret ka nemačkom porazu. Takođe je pomerila ravnotežu moći u Nemačkoj ka vojnoj diktaturi i ubrzala ulazak SAD u rat.

I takozvana „legenda o ubodu nožem u leđa" dobila je podsticaj nakon Verdena: Vrhovna komanda, Hindenburg i Erih Ludendorf, posle 1918. nisu želeli da preuzmu odgovornost za poraz i širili su sliku neporažene vojske na frontu, kojoj su navodno socijaldemokrate, socijalisti, pristalice demokratije i Jevreji zadali udarac s leđa.

Simbol pomirenja uz različtio sećanje 

Nekadašnji neprijatelji, Nemačka i Francuska, danas su bliski saveznici. Verdun je simbol pomirenja i u obe zemlje ta bitka se pamti kao „krvoproliće“ i „pakao“. 

Međutim, kod Francuza to ime simbolizuje i vojnu pobedu, izdržljivost, žrtvu i  nacionalno jedinstvo.  Za Nemce je Verden iznad svega sinonim za apsolutnu besmislenost rata, vojni zastoj uz cenu neljudske patnje.

Godine 1932. otvorena je kosturnica s posmrtnim ostacima bezbroj nepoznatih vojnika. A od 1967. postoji emorijalni centar Verden.

Istoričar Olaf Jesen je autor knjige „Verden 1916: Iskonska bitka veka" (Verdun 1916: Urschlacht des Jahrhunderts).