„Najgore mi je bilo da priznam neuspeh“
9. novembar 2017.
Talasi ekonomske migracije iz BiH ne prestaju: Samo u poslednje četiri godine je prema podacima Unije za održivi povratak i integracije iz BiH "trbuhom za kruhom" otišlo 151.100 bosanskohercegovačkih državljana. Dakle, jedan ceo Mostar i Široki Brijeg - zajedno.
Međutim, ne uspevaju svi da se snađu u novoj sredini, u stranoj zemlji. Povratak u domovinu, "okrunjen" neuspehom, u većini slučajeva se smatra svojevrsnim porazom. Mateo Z. i Ivan B. kažu da je iskustvo boravaka i rada u Nemačkoj za njih bilo životno razočaranje.
"Jedva sam skuckao za autobus"
"Nemoguće mi je bilo da živim od konobarske dnevnice. Iz Karlsruea sam se vratio pre nekoliko meseci, jedva skuckao za povratnu kartu za autobus. Najgore su mi bile šale na moj račun tipa 'kako se snašao ovaj ili onaj, a ja, eto nisam'", priča mladi Mateo za DW. Ne želi da ga fotografišemo, a ne želi ni objavu prezimena jer je još uvek "sve friško".
Da, put u Nemačku još mu je u svežem, neprijatnom sećanju. Nije postao još jedan ekonomski migrant u moru njih iz BiH.
"Mesec dana sam tražio dobar posao. Bilo je svega. Prao sam suđe po restoranima do zore, jedva plaćao stančić koji sam delio sa još dvojicom. Bio sam stalno premoren. Nisam imao šanse za ozbiljnije zaposlenje bez znanja nemačkog jezika, a ono što zaradim davao sam za stanarinu i hranu. Bio je to pasji život. Gore mi je bilo nego kod kuće", priča o svom iskustvu ovaj Mostarac.
Ići ću na sigurno
Kako kaže, gore od takvog života bilo mu je suočavanje sa odlukom da se mora vratiti kući ili bi mogao lako završiti na ulici. Ali, morao je prelomiti. Porodica ga je pozivala da se vrati, govorili su mu da će biti posla i kod kuće, ali on je strepeo od "sramote neuspeha". "A najgore mi je bilo da priznam da nisam uspeo. Bilo me je sramota da se vratim".
Sada radi svoj stari posao, ali i - ide na kurs nemačkog jezika. "Ići ću sigurno odavde opet u Nemačku. Sada znam više i ići ću na sigurno. Jeste da je kod kuće, ali ne mirim se sa preživljavanjem", zaključuje on.
Noćni čuvar za 1.600 evra
Za razliku od njega, njegov zemljak Ivan B. se pomirio sa povratkom iz Minhena pre samo nekoliko dana.
On je oženjen i otac dvoje male dece. Njegova primanja nisu bila dovoljna za život kakav je želeo da obezbedi svojoj porodici i to uprkos dobrom radnom mestu u jednom od javnih preduzeća. Ivan je napustio posao, spakovao kofere i zaputio se u Minhen. Plan je bio da supruga i deca dođu kad se snađe i da onda započnu novi, bolji život u zemlji u kojoj je penziju nekada mukotrpno radeći zaradio i njegov otac.
Ali, ispostavilo se da su ovi planovi bili samo pusti snovi. "Ovde sam imao platu od 1.200 KM, a u Nemačkoj kao noćni čuvar zarađivao sam oko 1.600 evra. To je bilo ispod svakog očekivanja i dolazak supruge i dece nije se uopšte mogao uzeti u obzir. Preskupo smo svi plaćali našu odvojenost za tako mali novac. I odlučio sam da se vratim", govori o svojoj kratkotrajnoj gastarbajterskoj avanturi.
On ne pomišlja na povratak u Nemačku, a ne želi ni bilo gde drugo da ide. Kaže da neće više nikada da se odvaja od porodice i živi kao što je nekada živeo njegov otac. Zahvaljući razumevanju poslodavca, mogao je da se vrati na posao i nastavi prethodni život. Tako ova priča o neuspehu na kraju ipak ima svoj "happy end".