Bilo je to neko sasvim drugo vreme, kada je najvažnije pitanje za EU bilo da li će savladati krizu evra. U januaru je u grčkoj na vlast stupio levičarski političar Aleksis Cipras, što je izazvalo veliki strah poverilaca Grčke. On se odupirao zahtevima Trojke - kao što je to i obećako pred izbore. Usledila je višemesečna partija pokera između Atine i kreditora.

Krizni samiti su se samo smenjivali. Više nego jednom je pretio izlazak Grčke iz monetarne unije. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble je čak predložio da Grčka napusti evrozonu na ograničeno vreme. No, naposletku je grčka vlada popustila i prihvatila uslove međunarodnih kreditora, pa je tako ispunila sve što treba da dobije treći kreditni paket. To je najpre smirilo duhove. Dužnička kriza u Evropi i dalje traje, ali je od leta pod boljom kontrolom.

Mnogi su tada smatrali da je evro u opasnosti, a sa njim ji Evropska unija. Nemačka kancelarka Angela Merkel spada u one koji su stalno opominjali da se treba strogo pridržavati pravila i dogovora. No, nešto kasnije je i ona sama prekršila pravila.

Merkel izolovana

Jer, kada je krajem leta priliv izbeglica preko Balkanske rute postajao sve veći, kada su hiljade ljudi bile zadržane u Mađarskoj, odakle su hteli da pređu u Nemačku, Angela Merkel im je dozvolila da uđu u njenu zemlju, ne hajući za Dablinski sporazum, prema kome azil može da se traži samo u prvoj zemlji EU u koju se uđe. Nešto kasnije, ona je taj sporazum proglasila prevaziđenim.

Merkelova je dozvolila da u nemačku nedeljama nekontrolisano ulaze izbeglice, izjavivši da nema „gornje granice“ kada je reč o broju ratnih izbeglica koje Nemačka može da primi. Njena poruka javnosti je glasila: „Mi to možemo“. U početku je većina građana podržavala taj koncept, ali kako se broj izbeglica povećavao, i raspoloženje se menjalo. Druge evropske zemlje su najpre bile zapanjene, a ubrzo zatim su prestale da pokazuju bilo kakvo razumevanje za potez nemačke kancelarke. Za nju je situacija postala vrlo neprijatna kada je pokušala da progura jedinstveni evropski sistem za raspodelu izbeglica. Pre svega istočne zemlje EU su to kategorički odbila i optužile Merkelovu da je „pozvala“, izbeglice da dođu.

Mađarski premijer Viktor Orban je proglasio izbegličko pitanje za „nemački problem“ i zatvorio prilaze svojoj zemlji. Postavio je ogradu najpre na granici sa Srbijom, a zatim i prema Hrvatskoj. Otada se svuda dižu ograde i uvode granične kontrole, slobodno kretanje po Šengenskoj zoni je ograničeno. „Tu nema Evrope, tu nema Unije“, zavapio je jednom predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker.

Skretanje udesno

Merkelovoj se nisu suprotstavile samo druge vlade. U okviru institucija EU, predsednik Saveta EU Donald Tusk je upozorio: „Evropa bez spoljnih granica je plodno tlo za strah“. Početkom decembra, on je u jednom novinskom intervjuu rekao da je izbeglički talas „preveliki“ i da bi zat o morao da se zaustavi, te da niko u Evropi nije spreman da primi tako veliki broj izbeglica, uključujući i Nemačku.

Sve te diskusije su se odrazile i na rezultate izbora. Praktično svuda, gde su krajem leta odažni izbori, desničarske stranke su dobile veliku podršku birača. Tako je bilo i u Poljskoj, gde je nova vlada već otvoreno govorila protiv izbeglica. Ministar spoljnih poslova Vitold Vaščikovski je u novembru rekao: „Možete li zamisliti da šaljemo našu vojsku u Siriju, dok 100.000 Sirijaca sede u Berlinu, piju kafu i gledaju kako se borimo za njihovu bezbednost?“ Mnogi smatraju da je Evropska unija sve manje u stanju dda rešava probleme, što za posledicu ima „novu nacionalizaciju“.

EU bez alternative

Islamistički napadi u Parizu sredinom novembra sa 130 mrtvih doveli su do nove radikalizacije. Doduše, mnogi političari su od početka upozoravali da atentate terorističke organizacije IS ne treba mešati sa izbegličkom dramom, ali francuska vlada je to ipak učinila. Liberalna politika prema izbeglicama, onako kako je to zamislila Angela Merkel, na evropskom nivou ima sve manje pristalica.

Gotovo očajnički, zemlje EU sada pokušavaju – svaka za sebe, a delom i zajednički – da smanje broj izbeglica. EU je čak spremna da da novac i učini političke ustupke Turskoj koju je do sada oštro kritikovala zbog lošeg stanja ljudskih prava. Hermetičko zatvaranje, saradnja sa zemljama porekla i tranzita, ali i suzbijanje uzroka izbeglištva su sada načela – tim redom.

Evropa ovu godinu završava u krizama: kriza evra, izbeglička kriza, ukrajinska kriza sa zategnutim odnosima sa Rusijom, situacija posle napada u Parizu. Mnogi vide opasnost od razbijanja Evropske unije na fragmente, smanjivanju podrške Evropskoj uniji i jačanju populističkih snaga. No, jasno je da i pored toga nema alternative evropskoj saradnji.