Smatraju je jednom od najomraženijih žena muzičke istorije. Joko Ono nije samo udovica Džona Lenona, već i cenjena samostalna umetnica. U Lajpcigu se sada mogu videti njena umetnička dela iz poslednjih pet decenija.
Oglas
Joko Ono je posvećena površina od oko 2.000 kvadratnih metara – od prizemlja pa do drugog sprata se proteže dosad najobimnija izložba ove japansko-američke umetnice. Kustos izložbe je njen dugogodišnji prijatelj Džon Hendriks.
Izloženi su manji objekti kao i velike instalacije i skulpture 86-godišnje Joko Ono. Muzej hoće da pruži pregled čitavog njenog opusa od šezdesetih godina naovamo. Svi mediji, ali i filmovi, video-radovi i njeni solo-albumi su tu. Osim toga, u Lajpcigu su predstavljeni i neki njeni malo poznati crteži.
Joko Ono je postala poznata 1969. posle spektakularnog venčanja sa Džonom Lenonom, muzičarem iz sastava popularnih Bitlsa. Otada pa do danas, ona se suočavala sa optužbama da je unela podelu među Bitlse, kao i da je ta podela na kraju dovela do raspada legendarnog benda. Pri tome je ona bila samostalna umetnica performansa još mnogo pre nego što se srela sa Lenonom.
Početak umetničkog života
Joko Ono je rođena 18. februara 1933. u Tokiju na vlastelinskom imanju svojih babe i dede. Porodica je bila u dobrim odnosima sa japanskom kraljevskom porodicom. Novac nikada nije bio problem. Joko – čije ime u prevodu znači: dete mora – odrasla je u palati sa 30 članova posluge. Sa svojim roditeljima nije imala mnogo kontakata. Njen otac je radio kao bankar u Kaliforniji. Upoznala ga je tek kada je imala dve godine.
Kao dete je doživela napad Japanaca na Perl Harbor i zbog toga se kasnije angažovala kao mirovna aktivistkinja. Porodica se vratila u Japan tek posle Drugog svetskog rata, da bi se Joko kao mlada devojka vratila u SAD i počela studije filozofije, umetnosti i muzičke kompozicije. No 1959. je prekinula studije i postala deo umetničke scene Njujorka.
Prekid i nastavak
Od samih početaka ona je sebe videla kao avangardnu i akcionu umetnicu koja često izvodi provokativne akcije. U to spada i prikazivanje golotinje. Pisala je feminističke pamflete.
U Engleskoj je 1966. upoznala gitaristu Bitlsa Džona Lenona. On je bio fasciniran posetilac njene londonske izložbe. Tri godine kasnije su se venčali. Počeli su da objavljuju zajedničke albume sa idejom propagiranja svetskog mira. Novoosnovani „Yoko ono plastic band“ je pesmom „Give Peace a Chance“ izbacio svoj najveći svetski hit.
Kada se Džon Lenon povukao iz javnosti, Joko Ono je počela da se stara o njihovom poslovanju i imanju, i to je nastavila da radi i nakon što je Lenon ubijen 1980. godine.
Sada spada u najbogatije žene SAD – i stalno mora da se suočava sa optužbama da je izvukla ogroman profit od popularnosti svog ubijenog supruga. Njen povratak umetničkoj sceni je predstavljala izložba u Japanu 1995. Aktuelna izložba u Lajpcigu je otvorena do 7. jula 2019.
Kad su Bitlsi zaludeli Nemačku
Pre nego što su Bitlsi pre tačno 50 godina krenuli na turneju po Nemačkoj, u toj zemlji se tek slutilo šta znači „Bitlmanija“. Ali onda je to postalo jasno svima.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Tri dana vanrednog stanja
Karijera Bitlsa počinje 1962. u kultnom hamburškom klubu „Star“. Rokerski ćumez, koji je bio odskočna daska mnogim mladim bendovima. Ubrzo su momci iz Liverpula svetske zvezde koje svojom pojavom svuda izazivaju histerično oduševljenje. Posle četiri godine vraćaju se u Nemačku i dovode omladinu u stanje kolektivne ekstaze. Tokom trodnevne blic-turneje oni su gotovo jedina tema medija.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Juriš
Kada avion 23. juna 1966. u 12:56 sleti na aerodrom Minhen-Rajm, na pisti gotovo izbija stampedo. Uzaludno se 200 policajaca trudi da zadrži fanove, dok novinari skaču već na stepenice za iskrcavanje. Pol se prijateljski osmehuje, iza njega menadžer Brajan Epštajn gestikulira: „Polako ljudi…“ Džon pokušava da se probije nervoznog izraza lica, ostali Bitlsi ne vide se od mase.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Opsada hotela
Obožavaoci čekaju pred hotelom Bajerišer hof, gde je bend odseo. Minhen nikada nije video takvu navalu kosatih tinejdžera. Hor fanova peva omiljene hitove, dok u samom hotelu valja razjasniti pojedinosti rezervacije. Slučajno su rezervisane dvokrevetne sobe koje ne odgovaraju gospodi. Nešto kasnije oni zaista izlaze na prozore i pozdravljaju masu.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Kožne pantalone
Četiri momka su „na svoje oduševljenje“ (tako je bar pisao list Velt) obasipani poklonima: bavarske lederhoze s dugmadima od jelenskih rogova i bele košulje. U 16 sati se u njihovom hotelu održava konferencija za medije gde se nižu glupava reporterska pitanja. Novinar tabloida Bild pita Ringa da mu lederhoze nisu prevelike. Ringo kaže: „Može biti. Onda ću sačekati da mi poraste beba u trbuhu.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
„Hendikepi“
Dok je zapadnonemačka omladina ovih dana potpuno odlepila, stariji nisu toliko oduševljeni. Uobičavaju da Bitsle i obožavaoce zovu „budalašima“ i „pavijanima“. Štampa se divi uspehu Bitlsa. Minhenski list Merkur traži mane u izgledu: „Kratkovidi Džon Lenon, levoruki Pol Mekartni, klempavi Džordž Harison i Ringo Star prevelikog nosa.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Prvi nastupi
Dva koncerta održana su 24. juna, jedan popodne, jedan uveče. Oba traju svega po pola sata, ali oduševljavaju histeričnu publiku. Reporter Zidojče cajtunga se plaši za krovnu konstrukciju dvorane Kronebau, inače do danas jedine prave hale za cirkuske predstave u Nemačkoj. „Kada gitare uhvate svoj tvrdi ritam, buka postaje tolika da bi svaki lekar posavetovao da se udaljite“, pisao je Zidojče.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
O moj Bože!
Po prvi put u istoriji Nemačke se ovde vidi šta znači prava histerija obožavalaca. Urlici oduševljenja, vrištanje do granice bola. Reporter lista Majn-Eho zapisuje neke utiske: „18:56: jedna šesnaestogodišnja devojčica je skočila, trči stepenicama ka bini, pada, vrišti. Sanitetlije je odlučno hvataju i vode to dete napolje.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Gužva u Esenu
Posle dva nastupa u Minhenu odmah se prelazi u Esen. Zašto baš u taj ne preterano veliki grad Rurske oblasti? Berlin je pre turneje vodio intenzivne pregovore s menadžmentom. Ali Bitlsi nisu hteli da sviraju na Olimpijskom stadionu ili drugoj velikoj bini metropole. Zato su odabrali esensku halu Gruga, gde staje jedva 8.000 ljudi.
Foto: picture-alliance/Bildarchiv/Hemann
Povratak u Hamburg
Hamburški morgenpost piše o koncertima u lučkom gradu: „25 minuta su hamburški tinejdžeri proveli u pomami za Bitlsima. Pre svega devojke su, uz uzdahe i glasno vrištanje, bile utopljene u žestoki ritam svojih idola. To je najveći masovni trans ikada viđen u ovoj hali.“ Oko 5.700 fanova videlo je dva koncerta u hali „Ernst Merk“. Tabloid Bild suvo piše: „Vrištali su. Plakali su. Padali su.“
Foto: picture-alliance/AP Photo/H. Ducklau
Let u Japan
Gotovo je. Na hamburškom aerodromu se obožavaoci opraštaju od najpoznatijeg svetskog kvarteta. Bitlsi dalje lete u Tokio, gde počinju azijsku turneju. Olakšanje se može osetiti i među novinarima: „Preživeli smo Bitsle bez posledica po tela i duše“, piše list Zone iz Baden-Badena. Bilans kratke turneje: devet slomljenih stolica i desetine hiljada slomljenih tinejdžerskih srca.