Predizborna obećanja krajnje desnice i krajnje levice u Francuskoj imala su nešto zajedničko: veoma, veoma su skupa – bez obzira da li se radi o tome da se odlazak u penziju vrati na 60 godina, povećanju minimalne zarade ili paušalnom oslobađanju od poreza za osobe mlađe od 30 godina. Obećani izborni pokloni ugrožavaju ionako praznu državnu kasu Francuske milijardama dodatnih izdataka. Gde će se naći novac za sve to? Ni krajnja desnica, ni krajnja levica u Francuskoj ne daju odgovor na to pitanje ni nakon prvog kruga parlamentarnih izbora.

Za nemačkog ekonomistu Fridriha Hajnemana, to je odraz „radikalizacije ekonomske politike“ francuskih ekstremnih partija. „To su ekonomski programi koji su potpuno nerealni. To je kao nekakva nirvana, to nije današnja francuska ekonomija“, kaže za DW taj stručnjak za javne finansije Lajbnicovog centra za evropska ekonomska istraživanja (ZEW).

Urušene državne finansije

Druga po veličini ekonomija Evropske unije već sada stenje pod planinom duga koji iznosi oko 110 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Budžetski deficit je prošle godine iznosio 5,5 odsto privredne proizvodnje. Prema kriterijumima iz Mastrihta, dozvoljen je deficit od samo tri procenta i državni dug od maksimalno 60 odsto BDP.

A moglo bi da bude i gore: prema procenama, izborni pokloni francuske levice i desnice mogli bi da opterete francuski budžet dodatnom potrošnjom do 20 milijardi evra godišnje. Nekim stručnjaci smatraju da bi moglo da bude i skuplje.

Šta će Evropska unija da uradi ako neka desničarska ili levičarska vlada u Parizu jednostavno rizikuje i zanemari kriterijume iz Mastrihta?

„Za to jednostavno ne postoji nekakav plan B“, priznaje u intervjuu za DW Lorenco Kodonjo. On je nekada radio u italijanskom Ministarstvu finansija, a sada je makroekonomski savetnik za institucionalne investitore u Londonu.

U Italiji su stvari još gore kad su u pitanju državne finansije. Tamošnji deficit je 2023. godine iznosio 7,4 odsto, a nacionalni dug je bio oko 140 odsto italijanske ekonomske proizvodnje. Ali, za razliku od Emanuela Makrona u Francuskoj, vlada premijerke Đorđe Meloni u Italiji je čvrsto u sedlu.

„Evro bi trpeo“

Čak i nakon novih izbora u Francuskoj, on ne vidi „nijedan scenario po kojem će evrozona da propadne“, naglašava Lorenco Kodonjo, koji takođe predaje i na Londonskoj školi ekonomije (LSE). „Ali, vidim scenario u kojem sve evropske institucije završavaju u nekoj vrsti pat-pozicije, u kojoj u suštini više ništa ne funkcioniše.“ Tada bi sve bilo blokirano i više ne bi bilo političkih inicijativa.

„To bi moglo da bude problematično u situaciji kada imamo trgovinski rat između SAD i Kine i veoma nestabilnu globalnu geopolitičku situaciju u kojoj se dva otvorena sukoba odvijaju u blizini granica EU“, ocenjuje Kodonjo.

To bi takođe imalo uticaj i na spoljnu vrednost zajedničke evropske valute, odnosno evro bi mogao da postane slaba valuta. „Pošteno je reći da bi tada evro trpeo“, kaže italijanski finansijski stručnjak.

Bez mera predostrožnosti protiv populističke ekonomske politike

Stroge norme kriterijuma iz Mastrihta bile su ublažene tokom korona-krize i otada su postale fleksibilnije. Novi okvir ekonomskog upravljanja evrozonom stupio je na snagu, 30. aprila 2024. godine.

Dok se ograničenja deficita i javnog duga i dalje primenjuju, novi okvir daje nacionalnim vladama više slobode u tome kako i do kada da dovedu svoje finansije u red.

To možda još uvek nije dovoljno, strahuje Kodonjo. „Francuska bi mogla da bude prva zemlja koja namerno zanemaruje novi fiskalni okvir.“

Potencijal za ucene od strane prezaduženih država je realan: u prošlosti kršenje pravilao deficitu ili dugu od strane pojedinih zemalja nije praćeno nekakvim primetnim posledicama od strane Evropske komisije ili Evropske centralne banke (ECB).

„Upravo je to problem u koji se ECB sve više upuštala poslednjih godina, govoreći: Mi smo tu da pomognemo“, naglašava Fridrih Hajneman.

To je bio blagoslov u akutnoj krizi kao što je pandemija, kada je trebalo pomoći ugroženim državama. „Ali, ECB ne sme da bude autoritet koji po svaku cenu održava likvidnim vlade zemalja evrozone, čak i kada su problemi izazvani njihovom neracionalnom ekonomskom politikom“, naglašava nemački stručnjak za nacionalni dug. „To bi bio potpuno pogrešan signal.“

Ko kontroliše inspektore?

Hajneman se žali da je i Evropska komisija u prošlosti često bila suviše blaga prema onima koji krše pravila o deficitu. On smatra da je greška u dizajnu evrozone bila to što je Evropskoj komisiji dodeljena ključna uloga kada je reč o poštovanju pravila o dugu.

Ta de fakto vlada Evropske unije nije odgovarajuća instanca da bude „neutralan arbitar o dugovima država-članica, jer je jednostavno uvek u situaciji da mora da ulazi u dogovor sa državama-članicama i da pravi kompromise“.

Hajneman smatra da bi Evropski fiskalni savet trebalo da ima veću kada je reč o praćenju pravila o dugu. Ta institucija bi, smatra, trebalo da procenjuje da li Evropska komisija pravilno ocenjuje finansijsku situaciju država-članica i da li pravilno primenjuje Pakt stabilnosti. Hajneman žali što Fiskalni savet nema nikakvu političku težinu.

Prisilni transferi (novca) sa severa EU

„Ali, ako Evropska komisija nastavi da vrši svoju ulogu na tako ispolitizovan način, da radije pravi političke kompromise umesto da preduzima teške akcije, onda su sumorni izgledi po pitanju razvoj duga evrozone“, kaže Hajneman.

On ovako sumira motive birača u Francuskoj koji glasaju za neku populističku partiju. „Ti birači kažu: Znamo da politike za koje glasamo u stvari ne funkcionišu, ali možemo da ih iskoristimo da prisilimo sever Evrope na transfer (novca), a to je mnogo bolje nego da doživimo mere štednje ovde kod kuće.“

Nemački stručnjak za državni dug upozorava da se tome mora stati u kraj: „U suprotnom ćemo imati ogroman problem kada je reč o prihvatanju Evropske unije u severnoj Evropi.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku