Sredinom oktobra 1864. godine, dakle pre tačno vek i po, trijumfalno je privedena kraju Prva dalmatinsko-hrvatsko-slavonska privredno-trgovačka izložba, u stvari ono što će postati zametak Zagrebačkog velesajma. O njoj su u novije doba najviše zabeležili kustosi Muzeja grada Zagreba kada su 1964. godine povodom stote godišnjice priredili memorijalnu izložbu. Tada su rekonstruisani neki od 32 sajamska podrazreda s artiklima koji su dva meseca izlagani na prostoru današnjeg Trga maršala Tita, tamo gde će krajem 19. veka biti podignuta zgrada Hrvatskog narodnog pozorišta. Sajam će svoj puni značaj doživeti u komunizmu, tokom industrijaskog buma.

Kobni nedostatak domaće proizvodnje

Danas, 150 godina od začetka sajamske delatnosti u glavnom gradu Hrvatske, Zagrebački velesajam i dalje se kotira kao 11. najveći sajamski prostor na svetu. Ali nema memorijalnih svečanosti, a i poslednji sajam koji smo namerili posetiti, sajam energetike, neslavno je otkazan „zbog nedovoljnog interesa izlagača“. O stanju domaće proizvodnje ne moramo posebno ni govoriti.

I dok nema više hrvatskih proizvođača koji bi mogli napuniti paviljone svojim produktima, pa ih predstaviti domaćoj i međunarodnoj javnosti, teško je očekivati jaku delatnost samog Zagrebačkog velesajma. Ipak, u skladu s novim smerom hrvatske ekonomije, dominantno trgovačkim, Velesajam se pre desetak godina pokušao preorijentisati na manje i specijalizovane sajamske izložbe i niz drugih sporednih aktivnosti s ciljem oživljavanja kapaciteta. No, ubrzo zatim je to preduzeće ugrađeno u novoosnovani Zagrebački holding s nizom drugih gradskih trgovačkih društava.

Susedi demantuju sajamski pesimizam

Time počinje dugi period stagnacije Zagrebačkog velesajma kojem se još ne vidi kraj. Mnogi su se tako pitali zbog čega preduzeće odjednom gomila dugove – a dotad je poslovalo u plusu – ako sajmovi manjeg opsega i reputacije u nekim susednim zemljama, na primer u Ljubljani i Gracu, ostvaruju dobre rezultate. Najverovatniji odgovor ponuđen je izricanjem namere zagrebačkog gradonačelnika Milana Bandića da se prostor Velesajma smanji, a da se veći deo rekonstruiše i prepusti raznim građevinskim ulagačima.

Bandić je to izjavio pre više godina, no u međuvremenu nije preduzeto ništa. Iskazan je samo plan da se Zagrebački velesajam ponovno osamostali, mada bez svojih nekretnina – iz gradskog holdinga može otići jedino sirotinjski, lišen imovinskih briga. Ušao je tamo s desetak miliona kuna ušteđevine, danas je u dugu od preko 50 miliona zbog troškova održavanja i narasle mu komunalne naknade, što je možda bio jedan od načina da se preduzeće oslabi i pripremi za rasprodaju vrednog zemljišta. Preostali njegovi radnici čak su poterani iz upravne zgrade i upućeni u prazne paviljone.

Jasan recept za bolje sutra

„Preduzeće je postalo žrtva ustrojstva gradskog holdinga. Jasno je da globalna kriza utiče na stagnaciju Zagrebačkog velesajma, ali to je samo jedan deo razloga, onaj objektivni“, rekao nam je Mladen Novosel, predsednik najveće hrvatske sindikalne organizacije, Saveza samostalnih sindikata Hrvatske, koji je i ranije kritički opservirao upravljanje Velesajmom. I on je implicitno izrazio sumnju da višegodišnje nestručno upravljanje nije slučajnost, jer se pokazalo kome bi ono takvo moglo ići na ruku. Krugovi o kojima je reč neretko ističu tezu da Zagrebački velesajam nema budućnost.

„Sad kad je preduzeće dovedeno na rub propasti, opet mu se nudi samostalnost“, ističe Novosel za DW, „ali uz aspiracije prema ogromnim nekretninama na izuzetno atraktivnom prostoru. Naš stav je jasan: brojni sajmovi u najširoj regionu dobro posluju i ne vidimo nikakav razlog da se i ovaj naš, uz dodatni stručni angažman, ne vrati na put uspeha.“ To bi naravno značilo da preduzeće mora ostati u posedu svojih nekretnina, da ne spominjemo stanje šireg privrednog konteksta. Tek tako bismo prvu iduću „okruglu“ godišnjicu postojanja Zagrebačkog velesajma mogli opet dočekati u živom radnom okruženju.