Dojčlandfunk: Bundestag je u petak ubedljivom većinom odlučio da će se nemački Bundesver uključiti u dejstva u Siriji. Želimo da razjasnimo pravne strane ovog angažmana. Gospodine Merkel, većina je bila ubedljiva, ali to ne znači nužno veću legitimnost odluke?

Rajnhard Merkel: Može se reći. Legitimaciju treba tražiti u odgovarajućim pravnim normama. U ovom slučaju je to takoreći interakcija međunarodnopravnog okvira i našeg ustavnog okvira u Nemačkoj. Tome još treba dodati Član 42 Stav 7 takozvanog Lisabonskog ugovora koji u slučaju spoljne pretnje formuliše određenu vrstu solidarnosti između država u okviru EU.

Hajde onda da probamo: ukoliko Ustavni sud bude morao da se pozabavi problematikom – a verovatno će tako biti – šta će morati da odvaga?

Ustavni sud bi svakako imao da pogleda kakva je međunarodnopravna legitimaciona osnova za primenu sile u Siriji. Jer Sirija je, ako hoćete, zemlja građanskog rata – doduše, to nije samo građanski rat – ali je bez obzira na to i dalje suverena država, članica Ujedinjenih nacija. Stoga je neophodno da u međunarodnom pravu postoje jasne osnove koje opravdavaju upotrebu sile.

Tu imamo zaključak Saveta bezbednosti od pre dve sedmice koji zapravo ne odobrava eksplicitno upotrebu sile u Siriji – u tome su svi saglasni. Savet bezbednosti nije time rekao ništa drugo nego: u okviru važećeg međunarodnopravnog poretka, sami vidite kako ćete se braniti od terorizma. Ja, Savet bezbednosti, ne dajem vam izričitu dozvolu. A tu imamo i Član 51 Povelje UN koji, pojednostavljeno rečeno, govori o pravu država na nužnu odbranu. Države koje su meta oružanog napada smeju naravno da se brane neposredno, bez uključivanja Saveta bezbednosti, a takođe mogu u odbrani dobiti i pomoć trećih država. To je srž normativne materije koji čini temelj odluke Bundestaga.

Parlament, i pre njega Savezna vlada, rekli su da su prema Lisabonskom ugovoru obavezni da pomognu Francuzima. A pomenuti Član 42 Stav 7 tog ugovora poziva se direktno na pravo na nužnu odbranu iz Povelje UN o kojem sam pričao. Dakle ove norme su povezane. Zato je centralno pitanje: da li u ovom slučaju postoji pravo Francuske na samoodbranu vojnom silom i da li time nastaje i obaveza Nemačke da pomogne?

Ako Vas dobro pratim, ruski udari u Siriji su drugačije legitimisani, naime tako što su Sirijci pozvali Ruse u pomoć odnosno tako što se Putin pobrinuo da bude zvanično pozvan u pomoć?

Tako je. To je treći način da se legitimiše ovakva intervencija. Kada u nekoj zemlji van svake sumnje postoji vojni sukob kao što je slučaj u Siriji – nebitno je da li je unutardržavni ili međudržavni – i nadležna vlada zamoli druge vlade da joj vojno pomognu, onda je to legitiman osnov. Na tom temelju Rusi deluju u Siriji. Ali svime ovime ja zapravo još nisam izneo nijednu ocenu, već sam samo naveo norme na koje određeni akteri mogu da se pozivaju. Istina je, međutim, da im je argumentacija jako, jako tanka.

To sam hteo da Vas pitam. Znamo da je sudski proces kao plovidba pučinom, nepredvidiv, ali ipak Vas pitam za prognozu kako bi odlučio Ustavni sud?

Problem nije u tome da li teroristički napad jednog takoreći privatnog terorističkog udruženja može da se podvuče pod Član 51 Povelje UN kao oružani napad. Ranije to nije bilo moguće – napadač je morala da bude druga država. Ali od 11. septembra 2001. međunarodno pravo priznaje da teroristički napad određenih dimenzija pravno može biti posmatran kao oružani napad na državu. Pa ipak, taj osnovni model su napadi od 11. septembra 2001. sa 3.000 mrtvih, a ne sa 140 kao u Parizu – bez obzira što je i to nedelo bilo strašno. Ali dobro, to bi ipak moglo da prođe. Rekao bih da bi stručnjaci za međunarodno pravo mogli da se saglase da se u Parizu radilo o oružanom napadu u smislu Člana 51 Povelje UN.

Ali to nije glavni problem. Glavni problem je, začuđujuće, našao tek malo mesta u raspravi u Bundestagu. Naime: Da li je ovaj napad na Francusku i dalje aktuelan? Hoću da kažem da međunarodno pravo daje državama pravo na rat bez odobrenja Saveta bezbednosti, ali samo u uskom koridoru, naime dok su meta oružanih napada, a ne posle terorističkih napada ili zbog pretnje od mogućih novih napada za koje se još ne zna da li će se i kada dogoditi. Samo ono što se dešava akutno, aktuelno ili vidno neposredno predstoji aktivira pravo država na samoodbranu.

Za to postoje dobri razlozi. Preventivno pravo na samoodbranu – kakvo je sebi prigrlila Bušova administracija 2003. u Iraku – ogromna je opasnost za mir u svetu. Smatram da Francuska u ovom momentu nije aktivno napadnuta i u tome leži glavni problem s članom 51 kao i angažmanom Savezne Republike Nemačke.

Uveo bih još jedan aspekt. Moglo bi da se kaže da je na Zapadu uobičajeno da se podržavaju pobunjeničke grupe kako u Siriji, ali i u Libiji gde se Zapad direktno postarao za to da jedna vlada bude najurena bombama – iako je i ta vlada činila strašne zločine. Kakvo je pravno utemeljenje za ovakve aktivnosti?

Na to se može jasno odgovoriti. Podrška oružanim pobunama u nekoj drugoj zemlji zabranjena je međunarodnim pravom. To nije dozvoljeno. Vi sa pravom ukazujete na činjenicu da je prethodnih godina stanje u Siriji kao i držanje nekih zapadnih država u velikoj meri bilo dubiozno.

Uvek sam bio ubeđen da je nelegitimna podrška sirijskim pobunjenicima u oružju ili drugim sredstvima koja olakšavaju, omogućavaju i podstiču primenu sile. I to ne samo od strane Saudijske Arabije koja je od početka podržavala terorističke grupe, ili Katara, nego i od strane Zapada koji je iz Turske pružao logističku podršku. Sve je to, čvrsto sam ubeđen, bilo nelegitimno. Trebalo je da se mi – kažem mi, iako se Nemačka hvala Bogu nije uplela u tolikoj meri – dakle trebalo je da se mi na Zapadu držimo po strani.

A kako izgleda s kurdskim oblastima?

Mislite da li sme da se pomaže Kurdima?

Da.

Kurdi su naravno rasprostranjeni u severnom Iraku i Siriji, ali u principu postoji jednak problem s podrškom Kurdima. Doduše mora da se kaže da u nekom trenutku represija prema nekoj etničkoj grupi daje pravni osnov za otpor. Iz mojih stidljivih formulacija možete videti da međunarodno pravo o tome malo kaže, jer sukobi unutar država su unutardržavne stvari. Međunarodno pravo i politička filozofija su u poslednjih 200 godina zanemarili to pitanje. Kada je otpor legitiman? O situaciji u kojoj su Kurdi bismo mogli da se sporimo. Možda bismo njih mogli da podržimo u, da kažem, defanzivnoj odbrani od šikaniranja i drugih napada režima. No u Siriji se podsticao ustanak širom zemlje i to nije bilo legitimno.

*Rajnhard Merkel, 1950, je filozof prava koji predaje na Univerzitetu u Hamburgu. Jedan je od 26 članova nemačkog Etičkog saveta. Autor je brojnih knjiga, između ostalog izdavač zbornika „Kosovski rat i međunarodno pravo“ u kojem su poznati teoretičari poput Jirgena Habermasa kritikovali intervenciju NATO protiv SR Jugoslavije. Merkel je 1968. kao plivač učestvovao na Olimpijskim igrama.