Stambeno naselje Fugeraj sa kućama obraslim zimzelenom i komotnim trgovima jedno je od najvećih atrakcija u nemačkom Augzburgu. Ali, živopisno naselje u srcu bavarskog grada je mnogo više od toga: to je veliki socijalni projekt koji već pet vekova godina u 67 kuća sa 142 stana pruža krov nad glavom za oko 150 siromašnih ljudi. Još 80 ljudi je na listi čekanja.

Ko ovde želi da živi mora da ispunjava par uslova. Njih je 1521. utvrdio bogati trgovac Jakob Fuger iz Augzburga.

U „kućama za siromašne“ smeštani su nadničari ili zanatlije koji su malo zarađivali. Oni su morali biti časni i truditi se oko zaposlenja. Prosaci nisu imali nikakve šanse – za njih su, smatrao je Jakob Fuger, nadležni grad i crkva. Osim toga, stanari su morali da potiču iz Augzburga, da budu katolici i da se triput dnevno mole za spas duše trgovca Fugera.

Zauzvrat je od stanara zahtevao godišnju stanarinu od jednog rajnskog guldena – to je odgovaralo otprilike sedmičnoj plati jednog zanatlije. Što se tiče iznosa stanarine, ništa se nije promenilo već 500 godina. Danas se jednom godišnje mora platiti simboličnih 88 centi. I dalje svi stanari moraju biti katolici – a da li se stvarno triput dnevno mole za dušu osnivača naselja, to je teško proveriti.

Stanari danas

Noel Gvobadia (27) živi u Fugerovom naselju od tinejdžerskih dana. Njegova samohrana majka se s njim i njegovim mlađim bratom doselila u Fugeraj jer nije mogla da zaradi dovoljno za izdržavanje dece i sebe.

„Većina ljudi koji su ovde živeli bili su prilično stari“, priseća se Gvobadia. „Brinuo sam kako će to izgledati. Tim pre što smo bili prva porodica migrantskih korena u naselju.“

Ali, njegovi strahovi su bili neopravdani. Osnovni koncept naselja podstiče dobrosusedske odnose. „Mora se samo međusobno razgovarati“, kaže Noel Gvobadia. „Svi smo sedeli u vrtu pivnice, onda jedan drugome pomogne recimo kod podešavanja televizora – i nakon kratkog vremena kao da je čovek stekao novu porodicu.“

Bake i dede iz naselja već odavno su postali dobri prijatelji s kojima zbija šale, popije pivo i od kojih se čuje poneki dobar savet. Kad se Noel s 20 godina odselio iz majčinog stana, ostao je veran naselju. Sad tamo ima mali apartman samo za sebe.

„To me oslobodilo velikoga straha od potrage za stanom na tržištu“, kaže on. „Zahvaljujući niskoj stanarini, od ono malo novca što sam zarađivao za vreme strukovnog obrazovanja mogao sam dobro da živi, i potpuno se koncentrišem na planove za budućnost.“

Važan osećaj zajedništva

Ilona Barber (71) već šest godina živi u naselju. Ona se prijavila jer njena mala penzija nije bila dovoljna za pokrivanje troškova. „Na Badnje veče sam dobila vest da ću ovde dobiti stan“, priča ona. „To je za mene bio božićni poklon.“

Od tada ona s dva psa, dve mačke i šest ptica živi na 55 kvadratnih metara – i već odavno je važan oslonac u naselju.

Ako nije upravo angažovana da od turista na ulazu u Fugeraj naplaćuje naknadu za posetu naselju – što je jedan od izvora prihoda socijalnog naselja – onda za susede obavlja neke male poslove ili ide na ćaskanje ili gledanje filmova koje organizuju stanari. „Cenim solidarnost, zajedništvo koje ovde vlada“, kaže ona. „I naravno činjenicu da ne moram da razmišljam o svakom feningu koji trošim.“

Za stanovnike se brinu dve socijalne radnice. Doris Hercog je odgovorna za proveru zahteva za stanovanjem u naselju, za posredovanje u slučaju spora između suseda, a pomaže i u rešavanju problema s birokratijom. „Kontaktiram zdravstvena osiguranja i bolnice, često stanare pratim kad moraju u neku državnu ustanovu ili kad je potrebno obezbediti osnovnu socijalnu pomoć“, kaže ona.

Zauzvrat se očekuje da se stanari naselja sami angažuju gde je potrebno – na radovima u vrtu ili ako je potreban noćni čuvar. Jer, svakoga dana tačno u 22 sata zaključavaju se ulazna vrata „sela u gradu“. Svaki stanar koji nakon toga želi da uđe u naselje, mora noćnom čuvaru da plati 50 centi.

Pogled u budućnost

Jakob Fuger je povelju o osnivanju naselja potpisa u avgustu 1521. Za ono vreme je bilo neobično što siromašnima hoće da pomogne veletrgovac, koji je bogatstvo stekao pre svega vađenjem ruda. U to vreme su deca siromašnih roditelja oduzimana, a roditelji slati u radni logor. Odatle najčešće nije bilo povratka.

„Jakob Fuger je omogućio ljudima da porodica ostane na okupu“, kaže Astrid Gabler, portparolka Fondacije Fuger. „On je bio uveren da će tako lakše ponovo stati na sopstvene noge.“

Od osnivanja je Fugerovo naselje stalno raslo. Građeni su novi stanovi, a u Drugom svetskom ratu je izgrađen bunker za slučaj vazdušnih napada. U međuvremenu postoji i dućan sa suvenirima i muzej za brojne turiste.

Bit socijalnog naselja koje slavi 500. rođendan je takozvani „Fugerov kod“ – „kao uzor za buduća socijalna naselja po celom svetu“, kaže Astrid Gabler. „Jakob Fuger je ovde stvorio model. Želimo da u budućnosti svuda u svetu nastanu ovakva socijalna naselja.“

Pri tom naravno valja voditi računa o lokalnim uslovima, naglašava ona. To što stanari Fugerovog naselja moraju biti katolici odražava tadašnje vreme i okolinu, kaže Gabler. Ali, kaže, moguća su i sekularna socijalna naselja ili ona u kojima žive pripadnici drugih vera „sve dok slede humanističke ideale“.

Fondacija je još uvek je u rukama porodice Fuger. Stanar Noel Gvobadia je svestan duge istorije četvrti. „Bio sam najmlađi stanar koji je sam živeo u jednom stanu najstarijeg socijalnog naselja na svetu“, kaže on uz osmeh. „Zar to nije kul, sa 27 godina sam deo priče duge 500 godina.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu