„Dobio sam batine toliko puta da više nisam ni brojao“, kaže jedan profesionalni sportista o svojim počecima kada je igrao bezbol za školsku ekipu u japanskoj oblasti Kjušu. „Trener mi je rekao da za vreme treninga nisam dovoljno ozbiljno shvatio trčanje. Trener nas je sve pozvao i pred svima me je udarao po licu. Krv mi je potekla iz nosa, rekao sam da krvarim, ali on nije prestao”. Jedan njegov vršnjak koji se takođe bavi bejzbolom priča da su fizički zlostavljali 90 odsto njegovih drugova iz ekipe: „Zbijali smo šale – zar tebe nisu još pretukli, kada si ti na redu?"

Ova dva momka spadaju u 800 sportista u Japanu koji su učestvovali u onlajn anketi organizacije za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč. Odgovori su stigli iz 45 od 47 japanskih prefektura i iz 50 sportova. Rezultati pokazuju da je fizičko kažnjavanje dece i omladine u japanskom sportu koje se zove „taibacu“ još uvek rašireno, mada ga zvanično školski zakoni zabranjuju. „Decenijama u Japanu brutalno tuku decu loveći trofeje" kaže Minki Vorden, direktorica Odeljenja za globalne inicijative u Hjuman rajts voču.

Šta kažu funkcioneri?

Juri Širakava iz Japanske sportske agencije kaže da „taibacu“ nije dozvoljen na nastavi sporta: „Kako bismo odstranili nasilje iz sporta preduzeli smo neke korako, kao što je razvoj nastavnog plana za treninge ili uputstva za škole“. On dodaje da će se nastaviti napori da se odstrani nasilje iz sporta i da će pri tome uzeti u obzir i rezultate ankete.

Slično je reagovao i Međunarodni olimpijski komitet na pitanje koje je postavio DW: „Sportisti imaju pravo na bezbedno sportsko okruženje – okruženje koje je fer, pravično i slobodno od svih formi zlostavljanja“. U saopštenju se kaže da je Međunarodni olimpijski komitet u stalnom kontaktu sa nacionalnim komitetima i da nudi savetovanje i podršku.

Japanski sportisti su ispričali o brojnim brutalnim postupcima na treninzima. „Izvlačili su nas iz bazena uhvativši trake na kapici, tako su nas davili", kaže jedan dvadesetogodišnjak koji je bio vrhunski vaterpolista. „Još jedna kazna je bila da dete potope u vodu i ne daju mu na površinu, tako mu ponestane vazduha. Bilo je kao u vojsci".

U anketi je bilo reči i o tome da su treneri seksualno zlostavljali svoje štićenice: „Povraćalo mi se, njegov miris, ruke, oči, glas. Mrzela sam sve na njemu“, kaže jedna devojka koja je morala redovno da se skida pred trenerom i da pušta da je dodiruje – on je rekao da hoće da joj namesti „iščašeno rame“.

„Globalni problem"

Hjuman rajts voč poziva Japan da donese novi zakon u kojem bi nasilje prema deci u sportu bilo izričito zabranjeno. Osim toga preporuluje se osnivanje „Japanskog centra za bezbedan sport“.  To bi bio nezavisan upravni organ kojem bi mogli da se obrate zlostavljana deca i njihovi roditelji. Centar bi onda mogao da interveniše i izdejstvuje otpuštanje trenera koji praktikuju zlostavljanje.

Minki Vorden kaže da Japan, zbog odgađanja olimpijskih igara za leto 2021 usled pandemije sada ima dodatnu godinu da uvede uverljive mere protiv „taibacua“. Time bi pokazao svojoj deci „da su njihovo zdravlje i dobrobit važniji od medalja“, a trenerima da se takvo ponašanje neće ubuduće tolerisati. „Ako Japan sada nešto uradi, to bi mogao da bude model za druge zemlje, kako da zaustave zlostavljanje dece u sportu".

Hjuman rajts voč u saopštenju ukazuje na to da je zlostavljanje dece u sportu globalni problem i da to pokazuju skandali u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji, Haitiju, Avganistanu i Južnoj Koreji.

Jedna južnokorejska sportistkinja se nedavno ubila. Dvadesetdvogodišnja devojka je u svom dnevniku opisala kako su je trener, klubski lekar i dva starija člana ekipe godinama zlostavljali. U oproštajnom pismu je napisala: „Mama, objavi svetu, kakve su zločine oni počinili“.  I u Japanu je nekolicina mladih sportista oduzela sebi život u poslednjih nekoliko godina. Godine 2012. jedan japanski tinejdžer se ubio nakon što ga je njegov košarkaški trener u samo jednom danu 41 put udario.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android