„Pođite s nama i izdaćemo Vam nove papire“, rekao je grčki policajac jednog jutra krajem aprila. Bahtjar (22) iz Avganistana je verovao da je ponuda policajca ključna za ostvarenje njegovog sna o započinjanju novog života u Evropi. Ali, prevario se.

Dva meseca ranije Bahtjar je prešao reku Maricu, granicu između Turske i Grčke,  na važnoj ruti za izbjeglice koje žele do Evropske unije. Potom je nastavio prema Diavati, zvaničnom izbegličkom kampu na periferiji Soluna. Po dolasku se prijavio policiji, što je uslov za traženje međunarodne zaštite i prvi korak u procesu traženja azila. Fotografija njegovog dokumenta prikazuje datum kada je stigao – 12. februar 2020. godine.

Međutim, mere izolacije zbog epidemije usporile su proceduru, jer je većina institucija bila zatvorena. Bahtjar priča da se brinuo kada će konačno moći da preda zahtev za azil. Priliku nikada nije dobio.

Prisjećajući se susreta s policijom u aprilu, Avganistanac priča da su ga stavili u beli kombi i odveli u policijsku stanicu u centru Soluna. Umesto da dobije dokumente, kako mu je obećano, policija jee navodno zaplenila sve njegove stvari, uključujući i telefon.

Premešten je u drugu policijsku stanicu gde su ga, kako tvrdi, policajci šamarali i šutirali, a potom prebacili u zadnji deo kamiona. Bahtjar se seća da su spustili ceradu. Tada to nije znao, ali kamion je krenuo prema istoku – natrag prema Turskoj, odakle je Bahtjar i stigao.

Kad se vozilo zaustavilo, mladi Avganistanac je shvatio da nije sam. Ostali migranti poput njega stajali su postrojeni uz obalu reke Marice. Priseća se da je video mladiće natovarene u gumene čamcima, po deset ljudi u jednom čamcu.

Čovek koji je upravljao čamcem, kako kaže Bahtjar, obraćao se na grčkom jeziku ljudima za koje pretpostavlja da su bili policajci, a migrantima na njihovom maternjem jeziku, dariju.

DW nije mogao da dođe do potvrde da su muškarci bili grčki policajci. Bahtjar tvrdi da je bilo jasno da to nije prvi takav prelazak u Tursku za čoveka koji je upravljao čamcem.

Zbog pandemije, granica između Grčke i Turske je zatvorena. Svi zvanični postupci deportacije stavljeni su na čekanje. Kad su Bahtjar i drugi azilanti stigli do obale na turskoj strani, ništa i niko ih nije čekao.

Susret sa vraćenima

Kad se ekipa DW susrela s Bahtjarom, on je stanovao u istanbulskoj četvrti Esenler u kojoj živi veliki broj Avganistanaca. Grad je u to vreme bio u lockdownu i bilo je teško kretati se slobodno. Bahtjar, sa crvenom majicom na kojoj piše „New York“, izgledao je snuždeno. Hteo je što pre da ponovo bude u Grčkoj.

Ovo nije usamljeni primer. U istraživanju DW, holandskog lista Trouw, neprofitne medijske kuće Lighthouse Reports i istraživačkog kolektiva Bellingcat, uspeli smo da pronađemo Bahtjara i druge mladiće u Turskoj, i proverimo da li su oni zaista prisilno vraćeni iz Grčke.

Njihove izjave, date odvojeno jedna od druge, formiraju jasan obrazac: svi su muškarci mlađi od 30 godina, putuju sami, većina je iz Avganistana, neki iz Pakistana i severne Afrike. Ili su uhapšeni u grčkom migrantskom kampu Diavata ili ih je pokupila lokalna policija u blizini kampa.

Razgovarali smo s više svedoka u Grčkoj i Turskoj. Prikupili smo dokumente grčke policije i uspostavili lanac dokaza, od izbegličkog kampa u Diavati do ulica Istanbula. Koristeći javno dostupne podatke, uključujući i objave na društvenim mrežama koje prikazuju vreme objave i specifične lokacije u Grčkoj, uspeli smo da potvrdimo ključne elemente njihovih svedočenja.

Kontaktirali smo ukupno desetak ljudi u Istanbulu koji su nam ispričali svoja iskustva s pushbackom – nasilnim i ilegalnim vraćanjem izbeglica u zemlje odakle stižu, bez ikakve procedure. Ljudi koje policija potisne preko granice nemaju priliku da traže azil što im garantuje i Evropska konvencija o ljudskim pravima.

Grča vlast odbacuje optužbe

Mnogo je dokaza o potiskivanju migranata, posebno preko reke Marice. Kada smo u grčkom Ministarstvu za migracije i azil pitali za komentar, portparol nam je odgovorio da su „navodi o kršenju ljudskih prava od strane grčkih službi za sprovođenje zakona izmišljeni, lažni i bez dokaza“.

Početkom maja, grčki mediji su objavili da su iz vlade poručili da vrše „agresivni nadzor“ čiji je cilj sprečavanje izbeglica da dođu u Grčku. Vlada nije precizirala šta to podrazumeva. Notis Mitarakis, grčki ministar za migracije i azil, branio je čvrsti stav vlade: „U aprilu je bilo nula dolazaka u našu zemlju zahvaljujući vrlo velikim naporima naših snaga bezbednosti“, rekao je on krajem aprila.

Istog dana, međutim, stanovnici egejskog ostrva javili su lokalnim medijima i na Fejsbuku da su videli novopristigle migrante u selo Drakej. Lighthouse Reports i Bellingcatt analizirali su video snimke turske obalske straže i izbeglica, te ustanovili da je brod koji je prevozio 22 osobe stigao tog dana oko pola osam ujutru do uvale na Samosu.

Jouma je bio među izbeglicama koje su se popeli strmom stazom od zabačene uvale do sela. Ovo je četvrti put da je mladić iz Damaska pokušao da dođe do Grčke. Nekoliko sati tog jutra 28. aprila verovao je da je konačno uspeo.

U razgovoru sa novinarima se Jouma priseća onoga što je doživeo nakon što je stigao do Samosa. Kaže da je devojka iz grupe koja je malo govorila engleski tražila od jednog lokalca da obavesti grčku policiju da su stigli.

Svi su očekivali da će ih policija odvesti u izbeglički kamp. Umesto toga, policija ih je privela i uzela im telefone. Potom su odvezeni u luku gde su prebačeni u narandžaste splavove za spašavanje, bez motora ili vesla. Jouma kaže da su u tim čamcima vukli prema turskim vodama.

Najgora stvar, kaže Jouma, bila je činjenica da je turska obalska straža nemo posmatrala sve to. „Grčka obalska straža se onda povukla kako bi napravila mesta za svoje turske kolege da dođu po nas, ali oni nisu došli i to je trajalo celu noć“, kaže Jouma.

Grupu su na kraju sutradan pokupili Turci. Lučke vlasti na Samosu u odgovoru na upit DW tvrde tog 28. aprila nije bilo dolazaka migranata na ostrvo.

Kršenje zakona

Grčka, kao i druge granične države EU poput Hrvatske, već dugo se optužuje za ovakvo nasilno vraćanje izbeglica bez ikakve procedure. Dimitris Hristopulos, koji je donedavno bio predsednik Međunarodne federacije za ljudska prava, kaže da učestalost incidenata i broj svedoka nameću pitanje koliko o ovome znaju u EU:

„Očigledno je da ove taktike krše grčki Ustav i međunarodno pravo, a ipak se čini da ih EU toleriše jer služe svrsi sprečavanja da migranti pređu Egejsko more ili Maricu i tako dođu u Evropu“, kaže Hristopulos.

Na pitanje o ovim taktikama, portparol grčkog Ministarstva za migracije i azil rekao je za DW: „Grčka ispunjava i nastaviće da ispunjava svoje obaveze prema međunarodnom pravu, uključujući sve relevantne ugovore o ljudskim pravima čiji je potpisnik , imajući u vidu i svoje obaveze u pravnom okviru EU koji se tiču granica, migracije i azila, kako je i dogovoreno u ugovorima o EU.“

Jirgen Bast, profesor evropskog prava na Univerzitetu Gisen u Nemačkoj, takvu strategiju pushbacka naziva jasnim kršenjem zakona: „To je u suprotnosti sa svim što evropsko pravo nalaže.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android