1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
IstorijaNemačka

Nasleđe nemačkog kolonijalizma: Ljudske lobanje po muzeijma

16. mart 2024.

U zbirkama nemačkih muzeja i univerziteta nalazi se 17.000 takozvanih ljudskih ostataka, najviše lobanja. Potiču iz vremena nemačkog kolonijalizma, kada je Berlin bio centar sakupljača lobanja.

Lobanje iz zbirke Rudolfa Firhova (1821-1902) nalaze se u Šariteu u Berlinu
Lobanje iz zbirke Rudolfa Firhova (1821-1902) nalaze se u Šariteu u BerlinuFoto: Matthias Hiekel/ZB/dpa/picture-alliance

Za razliku od Francuske, Velike Britanije i Holandije Nemačka nije bila kolonijalna velesila. Svoje kolonije, u Africi i Aziji koje je osvojila od 1884. i držala do kraja Prvog svetskog rata, nazivala je ulepšano „područjima zaštite“. 

Ali odnos prema njima ni u kom slučaju nije bio zaštitnički, pogotovu ne u Namibiji gde se nasilje nad etničkim grupama Herero i Nama sada se smatra genocidom

Posle krvavo ugušene pobune Nama i Herero u Namibiji, 1904-05 godine, lobanje ubijenih su transportovane u NemačkuFoto: akg-images/picture alliance

O tri decenije nemačkog kolonijlazma, između ostalog svedoče i ljudski ostaci koji se nalaze u zbirkama nemačkih muzeja i univerziteta.

Berlin kao centar „sakupljača lobanja“

U muzejskom žargonu nazivaju se „subjekti“. To bi trebalo da izrazi poštovanje prema lobanjama i kostima ljudi u depoima i zbirkama. Brojne lobanje i kosti potiču od pogubljenih, odvojeni su od tela i kao trofeji poslati u Nemačku.

Samo berlinska univerzitetska bolnica Šarite ima u svojim depoima ljudske ostatke 106 osoba iz Afrike, Okeanije, Azije i Severne Amerike. U okviru istraživanja dokumentuje se njihovo poreklo, a između 2011. i 2019. su ostaci devet osoba vraćeni u domovine.

Kako su „subjekti“ dospeli u Berlin? 

Glavni grad Nemačke je na prelazu iz 19. u 20. vek postao centar antropoloških istraživanja. Andreas Ekert, profesor na studijima Afrike Humboltovog univerziteta kaže da je to zato jer su u Berlinu „radili neki od najluđih kolekcionara“. 

Andreas EkertFoto: Maurice Weiss

Rudolf Virhov i Feliks fon Lušan proučavali te ljudske ostatke da bi izvukli zaključke za svoje učenje o rasama: Na osnovu veličine lobanje nemački naučnici su hteli da dokažu da ljudi izvan Evrope pripadaju „nižim rasama“.

Ekert objašnjava da su postojale liste s narudžbinama kada bi se znalo da neko putuje na primer u „nemačku jugozapadnu Afriku“, današnju Namibiju. Te liste su bile sa tačnim brojčanim naznakama, koliko čega treba „Lobanje su bile najtraženiji delovi tela“, objašnjava Ekert.

Afrika - bez istorije, bez civilizacije

Afrika, kao i drugi kontinenti važili su kao „terra nullius", ničija zemlja. Takva shvatanja o Africi kao kontinentu bez istorije nastala su u 17. veku s početkom ropstva i dugo se nisu menjala.

Fridrih Šiler (1759-1805) Foto: Fotolia/G. Kollidas

Čak je i veliki nemački pesnik Šiler 1879. preuzimajući dužnost na Univerzitetu u Jeni govorio o „necivilizovanim područjima izvan Evrope“. Šiler je tom prilikom rekao da „poneko mora da se otima za hranu i stan s divljim zverima". O visokorazvijenim civilizacijama koje su hiljadama godina postojale na drugim kontinentima ni Šiler ni mnogi drugi nisu hteli da znaju. 

Fridrih Hegel je u svojim filozofskim predavanjima iznosio teze da Afrika nema ni istoriju, ni razvoj ni obrazovanje.

Ekert o tome kaže: „Preovladavalo je mišljenje da su te kulture manje vredne i da ih ropstvo izbavlja od mnogo gorih okolnosti.“ Naprosto je ignorisano da na afričkom kontinentu postoji 2.000 jezika i mnogo naroda sa sopstvenim kulturama i istorijom.

„Crni Napoleon“ Mkvava, fotografija iz muzeja u Daressalamu u Tanzaniji. Ponosni poglavica dugo je pružao otpor nemačkim kolonijalnim vladarima svojom gerilskom taktikom, ali je na kraju ubijen. Nemački vojnik mu je odsekao glavu i dobio nagradu koja je bila raspisana. Mkvavina lobanja bila je predmet Versajskog mirovnog ugovora - Nemci su bili obavezni da je predaju Britancima. Ali, to se dugo odugovlačilo i navodno je bila izgubljena. Pronađena je u Bremenu 1950-ih i vraćena u Tanzaniju 9. jula 1954.Foto: Carola Frentzen/dpa/picture alliance

Stoga kolonijalnim gospodarima nije predstavljalo problem da stalno dobavljaju „novi materijal". 

Težak zadatak 

Sada se postavlja pitanje kako da se to mračno nasleđe vrati i – da li je to poželjno?

Judit Han iz berlinskog Medicinsko-istorijskog muzeja zalaže se za proaktivan pristup. Kaže da je Šarite od 2010. otpočeo antropološka istraživanja, da bi se ustanovili starost u trenutku smrti, pol i bolesti.

Međutim, poreklo ljudskih ostataka je posle više od 100 godina teško ustanoviti. Skoro polovina (46 odsto) se geografski ne može odrediti. Od onih kojima je moguće ustanoviti poreklo, većina (71 odsto) iz Afrike i Okeanije.

Predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer polaže venac na groblje žrtava nemačkog kolonijalima u Tanzaniji. 01.11.2023Foto: Bernd von Jutrczenka/dpa/picture alliance

Zbirka lobanja Feliksa fon Lušena

Ali, zadatak vraćanja ljudskih ostataka u područja njihovog porekla pokazao se kao komplikovan. Ekert objašnjava to na primeru zbirke Feliksa fon Lušena.

Taj Austrijanac je od 1885. radio u berlinskom Etnološkom muzeju. Tamo je sakupio 6.500 lobanja iz čitavog sveta. Zbirka je potom poverena Šariteu.

„Postojao je čitav niz lobanja sa ceduljama koje označavaju Tanzaniju kao zemlju porekla. Ali, zemlja pod tim nazivom postojala je tek od 1964. Znači, ta oznaka je napravljena u bivšem DDR-u. Na kraju se ustanovilo da su brojne lobanje iz tog niza zapravo iz Nemačke Istočne Afrike, dakle iz današnje Ruande."

Oznake porekla svesno su falsifikovane, jer je Fon Lušan tražio više lobanja iz jedne određene etničke grupe i više ih plaćao. Decenijama se nije znalo da zbirka postoji, smatralo se da je uništena. Pronađena je 2017. u užasnom stanju u podrumima Šaritea.

Nemačke kolonije u Africi - stara imenaFoto: DW

Ima zbirki o kojima se zvanično ništa ne zna

Andreas Ekart pretpostavlja da u Nemačkoj postoji mnogo više ljudskih ostataka u zbirkama za koje se zvanično ne zna.

„Procene barataju sa oko 20.000 ostataka. U to se ne računaju oni ostaci koji su u transportu tokom vremena izgubljeni. Onda može da se zamisli koliko je veliki broj ljudskih ostataka prebačen u Nemačku u relativno kratkom vremenu."

Osim određivanja porekla postoji još jedan problem. „U nekim regionima postoje ljudi koji se žale i kažu – vi hoćete da se tih stvari otarasite, ali mi nemamo baš posebnu želju da ih dobijemo“. 

Neki se čak boje da bi se s povratkom ljudskih ostataka s njima vratio i zao duh koji podseća na mračnu kolonijalnu prošlost.

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi