Zločini koji se Jozefu S. stavljaju na teret dogodili su se pre 80 godina. Optuženi sada ima 101 godinu i, prema jednoj ekspertizi koje se sud drži, on je u stanju da bude saslušavan dva do tri sata dnevno. To će biti verovatno jedan od poslednjih sudskih procesa u kojima će pred sudom stajati neka osoba optužena za nacističke zločine.

Jozef S. je navodno od oktobra 1941. do februara 1945. radio kao stražar u koncentracionom logoru Zaksenhauzen kod Berlina, što on negira. Ali, iz dokumenata koncentracionog logora proizlazi da je Jozef S. bio pripadnik raznih jedinica SS-a koje su kao svoj znak imale mrtvačku glavu (Totenkopf). Poređenjem istorijskih fotografija s kasnijim snimcima jedna ekspertkinja nije mogla nedvosmisleno da utvrdi da je on radio u koncentracionom logoru Zaksenhauzen.

Državno tužilaštvo Jozefa S. optužuje da je između 1942. i 1945. „svesno i svojevoljno“ učestvovao u ubistvu logoraša: pomaganje u ubistvu u 3.518 slučajeva, pravnim jezikom rečeno. Prema optužnici, konkretno se radi o streljanju sovjetskih ratnih zarobljenika i ubijanju zatvorenika upotrebom bojnih otrova. Zatvorenici su, osim toga, umirali „usled stvaranja i održavanja uslova usmerenih protiv života“.

Koncentracioni logor Zaksenhauzen

Koncentracioni logor Zaksenhauzen u Oranijenburgu, severno od Berlina, imao je tokom nacističke vladavine posebnu ulogu. Od njegovog formiranja 1936. služio je kao model za druge logore, a kasnije je bio upravna centrala za kompletan sistem koncentracionih logora i obrazovni centar SS-a.

U njemu je bilo zarobljeno više od 200.000 ljudi. Desetine hiljada je streljano, ubijeno gasom, umrlo od stravičnih medicinskih eksperimenata ili zbog neljudskih uslova života. Čak i krajem aprila 1945, kad je Crvena armija već bila pred Oranijenburgom, SS je više od 30.000 zatvorenika terao na takozvane marševe smrti, pri čemu su hiljade izgubile život.

Svedočenje preživelog logoraša

Suđenje Jozefu S. počelo je u oktobru prošle godine. Jedan istoričar je u sudnici detaljno opisao što se događalo u Zaksenhauzenu i kakvi su uslovi tamo vladali. U procesu učestvuje i 16 ljudi koji tuže, među kojima je deset osoba koje su preživele nacističke zločine.

Krajem februara ove godine je tako video-vezom ispitan 98-godišnji Alfons Studcinski koji je 1940. s 15 godina dospeo u Zaksenhauzen kao politički zatvorenik. On je svedočio o tome kako su se neki zatvorenici iz očaja zaletali u ogradu logora i da su ih tamo ubijali pripadnici SS-a. „Čovek nije mogao da se obesi“, rekao je Studcinski. Pričao je i o kaznama, kao što je recimo višesatno stajanje na zbornom mestu, o tome kako su pripadnici SS-a ubijali ljude i o maršu smrti od 21. aprila do 3. maja 1945, koji se za njega završio oslobađanjem.

Na pitanje predsednika sudskog veća Uda Lehtermana upućeno optuženom da li Alfonsu Studcinskom, nakon završetka njegovog saslušanja, želi još nešto da kaaže, Josef S. je odgovorio da ne želi.

Ubistvo i saučešće u ubistvu ne zastarevaju

Viši državni tužilac Tomas Vil vodio je Centralu za razjašnjavanje nacionalsocijalističkih zločina u Ludvigsburgu. Od svog osnivanja 1958. ta ustanova skuplja informacije koje bi državnom tužilaštvu mogle da posluže za pokretanje istrage o nacističkim zločinima i tako pomaže istragama koje vode tužilaštva nemačkih pokrajina. Vil je i na ovom suđenju odigrao važnu ulogu.

Treba li suditi starcu za zločine počinjene pre 80 godina, čoveku koji je bio relativno „sitan točkić“ u nacionalsocijalističkoj mašini za ubijanje, pitao je DW Tomasa Vila na početku suđenja. On je odgovorio ovako: Naravno, jer ubistvo ne zastareva upravo prema zakonu uvedenom zbog masovnih nacističkih zločina. „Cilj krivičnog postupka uvek je utvrđivanje individualne krivične odgovornosti“, rekao je Vil.

Međutim, nakon presude bivšem stražaru u koncentracionom logoru Džonu Demjanjuku 2011, promenilo se to šta je „individualna odgovornost“. Do tada je za krivični progon uslov bilo načelo dokazivanja direktnog ličnog saučesništva u ubijanju. Bivši stražari u koncentracionim logorima već su se pojavljivali na suđenjima tokom 1960-ih i 1970-ih godina, ali samo kao svedoci. To se 2011. promenilo, objašnjava Vil, tako da „već i najobičnije obavljanje dužnosti u nekom koncentracionom logoru za vreme uočljivih sistematskih ubistava može da bude krivično delo saučesništva u zločinu, ako to dokažu odgovarajuća saznanja do kojih se dođe u glavnom postupku.“

Zaokret u presudi Demjanjuku

Demjanjuk je 2011. godine u Minhenu, u vreme kada je imao 91 godinu, osuđen na petogodišnju kaznu zatvora zbog saučesništva u ubistvu u više od 28.000 slučajeva. U presudi se navodi da je Demjanjuk bio deo nacističke mašinerije za masovno ubijanje. Otada je više muškaraca osuđeno zato što su, držeći stražu, pomagali u izvršenju ubistava, jer su znali da se ljudi sistematski ubijaju ili da se zatvorenici izgladnjuju („svesno i svojevoljno“) kako bi umrli.

To da li će u malobrojnim preostalim slučajevima doći i do suđenja često je pitanje sposobnosti tih starih osoba da učestvuju u suđenju. Za optuženika Jozefa S. uređena je posebna prostorija za odmor.

Suđenje 101-godišpnjaku se nastavlja od 10. marta. Prema planu, trebalo bi da bude saslušan jedan čovek iz Izraela koji je među onima koji su podneli tužbu, kao i jedan psihijatrijski stručnjak na temu „sećanje i potiskivanje“. Sledećeg dana očekuje se saslušanje još jednog čoveka koji tuži i još jedne žene iz te grupe koja je iz Francuske. Ročišta su za sada planirana do kraja aprila.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.