Dojče vele: Savet NATO-Rusija ponovo zaseda ove srede (20.4.) nakon skoro dvogodišnje pauze. NATO je prekinuo kontakte sa Moskvom 2014. zbog aneksije Krima. Ruska novinska agencija Interfax prenosi navode iz Ministarstva spoljnih poslova u Moskvi da je taj postupak bio pogrešan i da je došlo do pogoršanja situacije. NATO je to, navodno, uvideo i predložio nastavak dijaloga. Da li je Alijansa zaista pogrešila pre dve godine?

Volfgang Išinger: Poslednje što nam je potrebno u ovoj situaciji, koja je najopasnija nakon završetka Hladnog rata, jeste razmena argumenata u svrhu propagande. Rusko ministarstvo je u pravu u tome da suspenzija rada Saveta NATO-Rusija 2014. godine nije bio zvezdani trenutak diplomatije. Lično sam učestvovao u izradi akata kojima je taj Savet tokom devedesetih godina prošlog veka uspostavljen. Naša namera je bila da formiramo telo koji će delovati upravo u kriznim situacijama.

Proteklih dana dva puta je došlo do takozvanih „close encounters“, bliskih susreta ruskih vojnih aviona s jednim američkim avionom i jednim američkim razaračem. Pogrešno pritisnuto dugme u tom trenutku može da dovede do ogromnih posledica i eskalacije. Zbog toga je važno da se baš sada sastaje Savet NATO-Rusija. Da sam ja neko ko odlučuje, mislim da bih prvo radio na tome da 24 sata dnevno, sedam dana u nedjelji postoji aranžman u svrhu kriznog menadžmenta. Ruski i oficiri sa Zapada moraju zajednički da se pobrinu da se izbegnu mogući nesporazumi. To je neophodno i zbog toga izričito podržavam to što Savet NATO-Rusija ponovo počinje s radom.

Verujete, dakle, da bi Savet NATO-Rusija mogao da spreči incidente poput ovog poslednjeg u Baltičkom moru.

Sigurno je da ovaj Savet to ne bi mogao, ali on bi trebalo da sebi stavi u zadatak da odluči koje osobe moraju da budu u kontaktu i da sede zajedno. Ono što nam je potrebno jeste zajednički krizni štab.

Zbog čega se Rusija neposredno uoči ponovne sednice Saveta upušta u takve incidente poput preletanja američkog ratnog broda u Baltičkom moru?

Stvari iz ugla Zapada izgledaju drugačije nego iz ugla Rusije. Možemo reći da je potpuno isto kao i gledanje na to šta se desilo na Krimu ili na istoku Ukrajine. U ovom slučaju Rusija tvrdi da NATO, odnosno SAD i Zapad, pogoršavaju situaciju naoružavanjem na svojim istočnim granicama. Mi možemo reći da stvari stoje potpuno suprotno, ali se moramo suočiti s tim da dve strane imaju različita poimanja događaja. Kako u ovoj situaciji NATO može da pođe za rukom da vodi dvostruku strategiju? Da s jedne strane, zbog zbivanja u Ukrajini, našim partnerima na istoku Evrope pruži bezbednosne garancije koje oni s pravom traže, a da s druge strane Rusiji uputi uverljiv signal da ona nema razloga da strahuje od Zapada.

Na dnevnom redu predstojećeg susreta prvenstveno su dve teme: Ukrajina i Avganistan. O čemu se, prema Vašem mišljenju, mora razgovarati?

Od Saveta NATO-Rusija, koji ni u prošlosti na žalost nije igrao neku ozbiljniju političku ulogu, ne možemo očekivati više nego što on može da pruži. Savet je diplomatska veza, instrument za uspostavljanje kontakta. On neće na svojoj prvoj sjednici nakon duge pauze da bude u prilici da donese bilo kakvu operativnu odluku u trenutku najteže krize u novijoj istoriji. Ukoliko smem da izrazim bilo kakvu nadu kada je reč o Ukrajini, onda se nadam da će NATO i Rusija da razmotre to kako uspostaviti modalitete planiranih izbora na istoku Ukrajine da bi ti izbori bili pošteni i u skladu sa međunarodnim standardima? Prvenstveno separatisti na istoku često sprečavaju rad misije OEBS-a na terenu. Ako je to tako, zašto se onda sa Rusijom ne bi moglo razgovarati da OEBS tok događaja na istoku Ukrajine prati s ruske teritorije?

Kakav signal priželjkujete od ovog susreta u Briselu?

Želim da, ne samo Zapad, već i Rusija, ponovno otvaranje tog kanala za razgovor posmatraju kao potvrdu osnovnog principa strategije Zapada koji glasi: NATO je odlučan da zaštiti države-članice Alijanse i njihovu teritoriju, a spreman je za otvoren i sveobuhvatan dijalog s Rusijom u cilju partnerskih odnosa. NATO ne želi da se u Evropi uspostavi nova granica između Istoka i Zapada, koja bi išla hiljadu kilometara istočnije od stare, one koja je presecala Nemačku. Želimo prevazilaženje te granice. Zbog toga nam je potreban dijalog s Rusijom. Moramo ići korak po korak na putu koji će dovesti do redukcije otrovne propagande koja je usmerena protiv druge strane, do redukcije simboličnih i pretećih vojnih poteza. Zapad to ne može sam, Rusija mora da sarađuje u tome. Možemo odaslati signal da smo spremni na uspostavljanje poverenja i na dijalog, i ujedno da se nadamo da će taj signal ponovnog početka razgovora u Savetu biti na taj način prihvaćen i u Rusiji.

Volfgang Išinger je nemački pravnik i diplomata, bivši državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke i bivši ambasador te zemlje u Vašingtonu i Londonu. Od 2008. rukovodi radom Minhenske konferencije o bezbednosti u svetu.