Žurku povodom 70. rođendana NATO ponovo je zasenila tema finansija. Kratkovidi spor Sjedinjenih Država sa brojnim saveznicima o visini njihovih izdvajanja za vojsku odvraća pažnju od značaja najstarije i najjače vojne alijanse novog doba.
NATO je povećao zaštitu svojim evropskim članicama, uz pomoć američkog nuklearnog štita. Zastrašujući efekat koji on ima i danas je nezaobilazni garant stabilnosti. Ekonomski moćan savez zapadno orijentisanih zemalja tokom Hladnog rata je odneo pobedu nad sovjetskom diktaturom i njenim satelitskim državama.
Pri tom nije svaka od 29 članica NATO bila uvek demokratska. Neko vreme u Portugalu, Španiji, Grčkoj i Turskoj vladala je prava vojna diktatura. Članice su potom postajale bivše jednopartijske diktature koje su istupile iz sovjetske sfere uticaja. Sve one, osim Turske pod autokratom Erdoganom, razvile su se u demokratske zemlje.
Sve više i više NATO je postajao politička zajednica vrednosti, a ne puki nužni savez. Zato i dalje nove države nastoje da postanu deo te alijanse: Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Gruzija i Ukrajina.
NATO danas nudi zaštitu od Rusije, koja je pod Putinom postala agresivnija. Inače, taj isti Putin 2001. godine nije isključivao mogućnost članstva Rusije u NATO. Ali odlučio je da krene drugim putem. Nažalost, NATO i Rusija se danas vide kao neprijatelji, a ne kao strateškog partnera, kao u vreme 50. godišnjice alijanse.
NATO nudi sigurnost u sve kompleksnijem svetu u kojem Kina i Indija jačaju, a Bliski istok ostaje bure baruta. Opasnost od terorizma je velika. Svojim angažmanom NATO je ostvario uspehe izvan svojih granica, kao što je stabilizacija zapadnog Balkana, ali je beležio i poraze, kao što je slučaj sa angažmanom u Avganistanu koji nije do kraja dovršen.
Pre dvadeset godina NATO se osećao kao svetski policajac. To se danas značajno promenilo. Danas su opet bezbednost domovine i odbrana svoje teritorije sasvim u vrhu agende. Tok diskusije ponovo određuje Kremlj, a ne Kabul.
NATO je funkcionalna multinacionalna institucija, ali nakon sedamdeset godina ima problem upravo sa svojom vodećom silom. Predsednik SAD Donald Tramp više puta je doveo u pitanje savez: on NATO pre svega vidi kao firmu za naplatu vojnih troškova, koje SAD nepravedno mnogo plaćaju. Do razlaza još uvek nije došlo.
SAD neće istupiti iz saveza jer stručnjaci, vojska i stručnjaci za spoljnu politiku u Vašingtonu – ali ne i Tramp, njegova ćerka i njegov zet – znaju da je NATO važan i za Amerikance. Kroz NATO mogu da šire svoju moć u Evropi, na Bliskom istoku i Avganistanu, sve do daleke Azije.
Jedinoj svetskoj sili potrebni su podrška, baze i umreženost. Ipak postoji opasnost da će sebični predsednik iz Bele kuće, kao i do sada, nastaviti da se povlači iz međunarodnih dogovora i obaveza. Da li bi posle Sporazuma o zaštiti klime, raznih institucija UN, kao što je organizacija UN za pomoć palestinskim izbeglicama, zatim Svetske trgovinske organizacije, G20 i G7, uskoro i Severnoatlantski savez mogao da zapadne u krizu?
Tramp je rešen da ide ka izolaciji i neko će morati da mu objasni da takav svet dugoročno ne funkcioniše. Što se više SAD budu povlačile, to će više Evropa morati se pobrine za svoju odbranu. Evropski deo NATO će pri tom morati mnogo toga da nadoknadi, jer je decenijama mogao da se oslanja na Amerikace. Bez SAD, Evropljani bi bili vojno gluvi, slepi i paralisani. To se neće tako brzo promeniti.
Dobro bi bilo da se evropske članice NATO, pre svega Nemačka, pridržavaju svojih finansijskih obećanja kada je reč o izdvajanjima za vojsku. Ukoliko se Berlin ne pridržava zadatih ciljeva, time samo Trampu nudi materijal za kritike.
Ako famozni cilj od dva odsto BDP za vojsku (o čijem smislu se može raspravljati) ne može da se ostvari, o tome mora da se diskutuje unutar saveza i, ako je potrebno, taj cilj se može menjati. Veliko je nezadovoljstvo Amerikanaca Nemcima koji nisu spremni da plaćaju. Svako priča svoju priču. A to na rođendanskom slavlju zapravo ne bi trebalo da se dešava.