Šef nemačke diplomatije Gido Vestervele, u štampi je oštro kritikovan zbog svog predloga da se izdvoji novac za Talibane koji su spremni da se reintegrišu u društvo. No, na londonskoj Konferenciji o Avganistanu, ta ideja se pretvorila u konkretan projekat. Više zemalja je izrazilo spremnost da uplati novac u novi Fond za reintegraciju. Nemačka će izdvojiti deset miliona evra u sledećih pet godina. I generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen založio se za tu zamisao, koju je nazvao investicijom za mir:

„Mnogi u Avganistanu se ne bore iz verskih ili ideoloških razloga. Takvi ljudi na ideološkom planu ne moraju biti protiv avganistanske vlade ili međunarodnih snaga. Oni se bore u redovima Talibana da bi zaradili nešto novca ili zato što su u teškoćama. Njima nudimo put u novi život“.

Pitanja bez odgovora

Rasmusen je pokušao da se odbrani od optužbi da Zapad sumnjivim sredstvima želi da kupi mir u Avganistanu: „Moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Nosioci čitavog procesa moraju biti Avganistanci. Svaka mirovna ponuda mora biti u skladu sa avganistanskim ustavom i međunarodnim pravom. To znači, moraju se poštovati ljudska prava, uključujući i prava žena. Mi, dakle, podržavamo pomirenje i reintegraciju, ali ne činimo to po cenu odricanja od sopstvenih vrednosti i interesa“.

Pitanja na koja Rasmusen nije odgovorio glase: ko garantuje da Talibani koji prime novac neće više ratovati? I kako prepoznati one koji će da se izdaju za Talibane samo zbog novca? O tome bi trebalo da se diskutuje u Istanbulu.

Sve se vrti oko para

No, o novcu se ne radi samo kada je reč o reintegraciji. I obnova avganistanske vojske je finansijsko pitanje. NATO je izračunao da je do sada isplaćena samo petina obećanih sredstava. A povlačenje međunarodnih vojnika će biti moguće samo ako bude dovoljno domaćih koji će ih zameniti. To znači da je i pitanje povlačenja – pitanje novca.

autori: Kristof Haselbah / Saša Bojić

odg. urednik: Nemanja Rujević