Savet NATO-Rusija nije se slučajno sastao neposredno posle velikog samita NATO u Varšavi. Ta dva bitna sastanka u samo nekoliko dana demonstriraju elemente „dvostruke strategije“ Zapada u odnosu sa Rusijom. S jedne strane demonstracija vojne sile, s druge spremnost na dijalog o zajedničkim i suprotstavljenim interesima Zapada i Rusije.

Dogovoreno raspoređivanje trupa u baltičkim državama i Poljskoj bilo je reakcija na osećaj pretnje koji se zbog ruskog delanja širi u istočnoevropskim članicama Alijanse. Četiri bataljona u četiri zemlje su pravi signal solidarnosti unutar NATO, kao i upozorenje Rusiji.

S druge strane, slanje 4.000 vojnika nije preterano „zveckanje oružjem“ niti pretnja Rusiji – za to bi bili neophodni mnogo veći vojni kapaciteti na Baltiku. Ostaje nada da će Kremlj trezveno analizirati potez NATO umesto da se upušta u trku u naoružavanju i mobilisanju trupa.

Izbeći mogućnost vojne konfrontacije

NATO mora jasno da stavi do znanja Moskvi da nema agresivne namere. Upravo je ruska spoljna politika razorila zajednički mirovni poredak u Evropi. Rusija je shvaćena kao pretnja zbog svog držanja u Ukrajini, ali i ekstremno opasnih provokacija ruske vojske na prostoru Baltičkog i Crnog mora. Baš o takvim incidentima treba pričati u okviru Saveta NATO-Rusija, ukoliko to telo ima nameru da trajno opstane.

NATO iz pozicije moći mora da se založi za deeskalaciju i razgovara sa Rusijom o tome kako da se definitivno izbegne mogućnost vojne konfrontacije. Predsednik Putin je prošle nedelje naznačio da je i njegova zemlja spremna za deeskalaciju.

Cilj Zapada: promena ponašanja Rusije

Uzdržani optimizam ne bi trebalo da zaseni realnu analizu stanja. Odnosi Zapada i Rusije ostaće trajno poremećeni, čak i ako akutna tenzija popusti. Jer Ukrajina je na posletku bila samo povod, a ne jedini razlog zategnutih odnosa.

Rusija već dugo, mnogo pre krize u Ukrajini, teži preuređenju evropske bezbednosne arhitekture smatrajući da sadašnja ne uzima ruske interese u obzir. Zapad je dugo ignorisao revizionističke zahteve Rusije jer se faktičko priznanje da postoje legitimne zone uticaja ne može dovesti u sklad sa evropskim principima. Predsednik Putin je onda u ukrajinskoj krizi vojnim sredstvima stavio Zapad pred svršen čin, kršeći sve međunarodne ugovore i dogovore.

Eskalacija koju je pokrenula Moskva imala je za cilj da primora Zapad da konačno prizna ruske pretenzije kao legitimne. Nema međutim naznaka da bi Zapad ugovorno mogao da prihvati ruske zone uticaja. Članice NATO se zalažu da vrate Rusiju u postojeće bezbednosne strukture: cilj Zapada je promena ponašanja Rusije umesto prilagođavanja takvom ponašanju.

Bezbednosni i politički pat

Doduše, Rusija je grubijanskim vojnim sredstvima uspela da ostvari bitne ciljeve. Tako je recimo eventualno članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO u dogledno vreme postalo nemoguće. Zapadne sankcije jesu sprečile širenje pojasa borbi u Ukrajini, ali od ruskog povlačenje sa Krima ili Donbasa za sada nije bilo ništa. U pregovaračkom procesu u Minsku je Rusija sedela za stolom, baš kao što su i hteli u Kremlju.

Tako je nastao bezbednosni i politički pat koji će do daljeg predstavljati normalnost u odnosima Zapada i Rusije. Najvažniji diplomatski zadatak našeg vremena jeste da se naviknemo na novu koegzistenciju koju treba održavati mirno i bez trke u naoružavanju.