Mucanje je za obolele veoma stresno, pogotovo zato što drugi ljudi često uvredljivo, agresivno ili nekorektno reaguju na taj poremećaj u govoru. Nehotična ponavljanja slogova i zvukova, rastezanje zvukova i uočljive ili „tihe“ blokade mogu da uznemire i učine nesigurnim one koji su pogođeni. Slabost može da postane i fizički vidljiva, poput crvenila ili znojenja.

Pritom mucanje ne dozvoljava donošenje zaključaka o karakteru ili inteligenciji pogođene osobe. Ljudi koji mucaju tačno znaju šta žele da kažu, ali to trenutno ne mogu tečno da izgovore.

Dugo vremena smatralo se da je mucanje psihološki ili emocionalni poremećaj. Zapravo, mucanje je neurološki uzrokovan poremećaj govora u kojem je poremećena regulacija proizvodnje govora u mozgu.

Locirano poreklo mucanja?

Finski naučnici sada veruju da su locirali područje mozga u kojem leži koren mucanja. Pronašli su strukturne promene u čvorovima moždane mreže kod ljudi koji mucaju.

Prema timu koji vodi Juho Joutsa sa Univerziteta Turku, to se nalazi u području baznog ganglija putamena. Putamen je jedno od centralnih područja velikog mozga i deo je sive mase mozga. Posebno je važan za motoriku lica, odnosno mimiku.

Poremećaj u tečnom govoru može da ima različite uzroke. Postoji genetska predispozicija koja može, ali i ne mora, da dovede do pojave mucanja. Osim toga, neurološke bolesti poput Parkinsonove bolesti ili moždanog udara mogu da rezultiraju mucanjem. Za potrebe studije, finski naučnici ispitali su i pacijente koji su počeli da mucaju nakon moždanog udara. Moždani udar zahvatio je samo deo mozga gde se nalazi dotična moždana mreža.

Ispitanici su pokazali iste strukturne promene u čvorovima te moždane mreže, kao i oni kod kojih se mucanje razvilo u detinjstvu. Prema studiji, to pokazuje da mucanje uvek nastaje u toj mreži, bez obzira na genetske ili neurološke uzroke.

Nove metode lečenja?

Prema rečima prof. dr med. Martina Zomera, šefa Interdisciplinarne radne grupe za poremećaje govora na Odeljenju za neurologiju pri Univerzitetskom medicinskom centru Getingen (UMG), finska studija je još jednom pokazala da je leva moždana polutka presudna u formiranju govora.

Studija takođe pokazuje da se dva oblika mucanja – neurogeno mucanje, tj. mucanje uzrokovano moždanim udarom, i mucanje u ranom detinjstvu – ne razlikuju mnogo, kaže Zomer, koji je i sam pogođen mucanjem i savetnik je u Saveznom udruženju za pomoć pri mucanju (BVSS).

Do danas ne postoje efikasne mogućnosti farmakološkog ili neuromodulatornog lečenja. Prema finskim naučnicima, lokalizacija strukturne promene stvara nove metode lečenja, poput duboke moždane stimulacije usmerene na tu moždanu mrežu.

Neurofiziolog Zomer pozdravlja novi istraživački pristup. „Sigurno je moguće izvesti lečenje na osnovu tih saznanja, ali to zahteva nekoliko međukoraka da biste razumeli gde morate da pričvrste koju elektrodu i s kojim polaritetom, a to nije tako lako. Još smo daleko od tog cilja.“

Mucanje nije neuobičajeno

Procenjuje se da u Nemačkoj, koja ima gotovo 84 miliona stanovnika, oko 800.000 ljudi trajno muca. Više od pet odsto male dece muca, odnosno oko 50 od 1.000 djece. Dečaci su pogođeni češće nego devojčice.

Mucanje često počinje iznenada između druge i šeste godine, i taj poremećaj obično nestaje sam od sebe tokom sledeće dve godine. Ipak, oko jedan odsto obolelih i dalje muca kada odraste.

Lekovi, terapije disanja ili opuštanja, ili bilo koje druge terapije lečenja, zapravo ne deluju protiv mucanja, kako to neki terapeuti obećavaju. „Još uvek nažalost imamo nadrilekare koji obećavaju čudotvoran lek, da tako kažem. Zato morate biti na oprezu“, kaže prof. Zomer.

„Čak i najteže mucanje može se sprečiti jednostavnim metodama, poput tzv. metronom-govora. Ali, mucanje tada ne nestaje, samo se skriva iza promenjenog načina govora“, kaže Zomer za DW.

Kako pomoći?

Pogođeni često pokušavaju da izbegnu određene reči ili govorne situacije zbog sramote ili straha da će se osramotiti. To može da dovede do toga da se pogođeni povuku iz svakodnevnog života i postanu društveno izolovani.

Ljudi koji mucaju zato se takođe uče da se suočavaju s teškim situacijama. „Najveća opasnost kad mucate jeste držati jezik za zubima. A mnogi pogođeni baš to rade. Izbegavanje govora je nepovoljno, jer značajno ograničava mogućnosti razvoja ljudi. Zato je važno ne ćutati, nego reći ono što želite“, savetuje neurolog Zomer.

Grupe za samopomoć mogu da pomognu u prevladavanju straha od govora. Obično je korisno suočiti se s mucanjem otvoreno i s poverenjem u porodicu, prijatelje ili kolege na poslu.

No, ono što ljudima koji mucaju nije potrebno jesu oni često dobronamerni saveti, poput: Duboko diši, koncentriši se, smiri se. Takvi saveti samo nerviraju ili uznemiruju.

„Najbolje je, dakle, čekati, gledati i slušati. Ljudima koji mucaju potrebno je više vremena, to je jednostavno tako. Uvek postoje ljudi koji pokušavaju da nastave reč ili rečenicu. Pre svega, vrlo je bolno nekoga prekidati. Osim toga, možda to nije ono što je osoba koja muca zapravo htela da kaže, a tada stvari postaju komplikovane“, kaže Zomer.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku