1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

Navikli da žive danas

Amir Purić Velika Kladuša
12. novembar 2018.

Policija u BiH zvanično ne dozvoljava migrantima da dođu na zapad zemlje, ka Velikoj Kladuši i granici sa Hrvatskom. Oni ipak uspevaju. Lokalno stanovništvo i dalje ima razumevanja i empatije. Reporter DW na licu mesta.

Foto: DW/Amir Puric

„Ima li ih?“, pita policajac vozača autobusa. „Nema nijedan večeras“, odgovara mu on. Autobuse koji voze iz Sarajeva prema Unsko-sanskom kantonu na ulazu u najzapadniji deo BiH redovno zaustavlja kantonalna policija. Policajac će se, ipak, sam uveriti „ima li ih“.

Ako je neko od putnika tamnije kože od domaćeg stanovništva biće zatraženo da pokaže dokumente. Ukoliko se utvrdi da je reč o migrantu koji je u zemlju ušao ilegalno, ulazak u Unsko-sanski kanton će mu biti onemogućen čak i ako poseduje potvrdu da je izrazio nameru da traži azil u BiH koja mu, barem na papiru, garantuje slobodu kretanja unutar države u trajanju od osam ili četrnaest dana.

Nakon što se policajac uverio da među putnicima u autobusu nema „sumnjivih“ lica, nastavljamo put do Velike Kladuše. Vozač nam kaže da je migranata jako malo u vozilima javnog prevoza otkako je pre dvadesetak dana na snagu stupila odluka da im se onemogući dolazak na područje ovog kantona zbog popunjenih smeštajnih kapaciteta.

Od tada je više od 1.500 migranata sprečeno da prođe ka Velikoj Kladuši. Zabrana je uspostavljena nakon što je nekoliko hiljada građana Bihaća izašlo na ulice i blokiralo saobraćajnicu protestujući zbog lošeg upravljanja migrantskom krizom. Smeštajni kapaciteti – a riječ je o jednoj zgradi bez sređenih podova, prozora i vrata – za prihvat izbeglica u gradu na Uni su već mesecima pre toga bili popunjeni.

Slabo upravljanje krizom

Nakon protesta otvoren je još jedan prihvatni centar u Bihaću za 450 osoba pod nadležnosti Međunarodne organizacije za migracije (IOM). Sedmodnevni protest izbeglica i blokada graničnog prelaza u Velikoj Kladuši rešeni su otvaranjem prvog privremenog centra za migrante u ovoj opštini i u njemu se trenutno nalazi 300 osoba.

Očekuje se da svi oni uskoro budu prebačeni u kasarnu Ušivak kod Sarajeva, potvrdila je za DW portparolka kantonalnog MUP-a. S druge strane, informacije iz medija govore da je taj centar već popunjen do poslednjeg mesta.

Foto: DW/Amir Puric

Izostanak saradnje različitih institucija i nivoa vlasti u BiH još očigledniji je na primeru nikad otvorenog migrantskog kampa na zemljištu Agrokomerca, kompanije u vlasništvu Federacije BiH. Već četiri meseca na lokaciji nesuđenog kampa propada više od 50 novih šatora zato što državno Ministarstvo sigurnosti, uprava kompanije i lokalna vlast u Velikoj Kladuši ne mogu pronaći zajednički jezik.

Istovremeno, nedaleko od ovog mesta, u krajnje nehumanim uslovima i u improvizovanim šatorima od najlona živi između dve i tri stotine izbeglica.

Ipak, nedostatak smeštaja, zabrana vožnje javnim prevozom te dolazak zime ne znače da izbeglice više ne pristižu u Bihać i Veliku Kladušu. Iz MUP-a kažu da sada dolaze preko teritorije Republike Srpske. Uz lokalne puteve se često mogu sresti i migranti koji pešače iz Bihaća do Velike Kladuše.

Blizina granice s Hrvatskom je glavni razlog zbog kojeg dolaze, drugi je empatija na koju ovde nailaze od strane domaćeg stanovništva. Reklo nam je to više izbeglica s kojima smo pričali u ovom gradu. Zvaničnih podataka nema, ali prema različitim procenama u Velikoj Kladuši se trenutno nalazi između 600 i 1.000 migranata.

Oaza solidarnosti

Izbeglice, ali i volonteri iz nevladinih organizacija koji im pomažu, puni su reči hvale za građane Velike Kladuše. „Postoji nešto u Kladuši što nigde drugde nisam videla, a to je da ovde, koliko je to moguće, postoji zajednički život lokalnih i ljudi koji su došli“, ističe Nidžara Ahmetašević koja je ranije volontirala u nekoliko izbegličkih kampova u Grčkoj.

Potvrđuje nam to i Adis Imamović koji je sa svojom organizacijom „SOS Ljuta Krajina“ sa izbeglicama u ovom gradu od samog početka krize, obezbeđujući im hranu, odeću, šatore... Pre toga je bio na 14 lokacija u sedam različitih država kroz koje je migrantska ruta prolazila. Odnos Kladušana prema izbeglicama toliko je oduševio ovog rođenog Banjalučanina da je doneo odluku da će se, kada i ako jednog dana migrantska kriza u Evropi prođe, vratiti da živi u Velikoj Kladuši.

I Junes želi da ostane. On je jedan od dvadesetak mladića koje zatičemo kako igraju fudbal na parkingu ispred zgrade stare autobuske stanice u kojoj i spavaju. Junes kaže da je iz Palestine, priča nekoliko jezika, a sporazumeva se i na bosanskom. Raspituje se o načinima da dobije azil u BiH.

Junes bi rado ostao u BosniFoto: DW/Amir Puric

No, zvanični podaci su neumoljivi: više od hiljadu migranata zatražilo je azil u BiH u prvih deset meseci ove godine, ali Ministarstvo sigurnosti niti jednom od njih nije priznalo izbeglički status, a samo jednom detetu iz Sirije je odobrena supsidijarna zaštita.

Za razliku od Junesa, ostali mladići iz njegovog društva žele u Francusku, Italiju, Englesku ili Nemačku. Vedri su i pričljivi, ne žale se ni na šta. „Ljudi su ovde dobri, nema rasizma. Mi smo navikli da živimo samo za danas. Najbitnije je zdravlje, ako si zdrav onda je sve lako“, govori nam mladi Alžirac, uveren da će, ako bude dovoljno uporan, jednog dana i dospeti do Zapadne Europe.

U ovom slučaju, statistika je na njegovoj strani i govori da granice Evropske unije ipak nisu neporozne. Naime, Služba za poslove sa strancima BiH ove godine je registrovala ulazak u zemlju više od 21.000 migranata. Sada se u BiH ne nalazi ni petina od te cifre.

Granice ne zaustavljaju kretanje

Osim u četiri formalna i jednom neformalnom kampu na području ovog kantona, izbeglice žive i u napuštenim kućama i objektima, ali i u privatnom smeštaju. Daleko najteže je onima koji su u neformalnom kampu Trnovi u Velikoj Kladuši u kojem vladaju grozni higijenski uslovi, nedostaje toaleta i tuševa, a sve češće i vode. Niko ne želi da dočeka zimu na ovom mestu, stoga sve češće pokušavaju preći granicu s Hrvatskom.

Pakistancu Aliju je u poslednja četiri meseca to uspelo osam puta, ali bi svaki put bio uhvaćen u Hrvatskoj ili Sloveniji te ilegalno vraćen u BiH od strane hrvatske policije. Prošle sedmice je, kaže, još jednom uspeo da se probije do Slovenije gde se sam prijavio policiji i izrazio nameru da traži azil. „Rekli su mi da će to biti moguće sledećeg jutra. Ali, ujutro su me stavili u auto i za pola sata sam video hrvatsku granicu“, razočarano priča ovaj 32-godišnjak.

Kaže da će, bez obzira na prethodna iskustva, nastaviti pokušavati da dođe do Italije, a onda i Francuske gde ima porodicu. „Možda već sutra ili prekosutra. Ne mogu ostati ovde“, kaže on.

Blokada granice krajem oktobraFoto: Getty Images/AFP/E. Barukcic

Većina Alijevih prijatelja s kojima je letos bio u kampu sada mu se javljaju iz zemalja Evropske unije. Dok jedni odlaze iz Velike Kladuše, drugi dolaze. Granice i vanredne mere otežavaju kretanje ovih ljudi, ali ih ne zaustavljaju.

Dolazak zime čini nervoznim i migrante i domaće stanovništvo, ali u Velikoj Kladuši još uvek ima dovoljno razumevanja za ljude koji putuju. Čak i kada su migranti blokirali granični prelaz s Hrvatskom, tu žilu kucavicu ekonomije malog grada, građani su im donosili hranu. Daleko od toga da nema i onih koji su ljuti zbog trenutne situacije u gradu, no bes je vidljiviji na društvenim mrežama nego na terenu, uverava nas Adis Imamović.

Prethodne sedmice grad je opet bio blokiran, ali ovog puta migranti iz Azije i Afrike nisu imali ništa s tim. U kilometrima dugoj koloni automobila na izlaz iz zemlje čekali su ovdašnji gastarbajteri nakon provedenog mini-odmora u rodnom kraju. Možda upravo zbog emigrantskog iskustva koje deli ogroman broj ljudi ovog kraja, migranti u Velikoj Kladuši nailaze na više razumevanja nego drugde.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi