U Sohijan Kalanu, malom selu u severoistočnoj Indiji, Paramđit sedi na plastičnoj stolici, gleda posramljeno u pod i čupka svoju jarko žutu maramu. Ima dvadeset godina i ovo joj je treća trudnoća. Već je rodila dve devojčice. Otkad zna da ponovo očekuje bebu, svakog dana odlazi u hram. „Sa obe ruke molim da ovaj put bude sin. Kažem bogovima da bih im dala sve što traže, kada bi mi poklonili samo jednog sina.“

Mlada majka je pod pritiskom. Snaja joj svakodnevno nabija na nos da nije u stanju da rodi sina. Paramđitina majka joj savetuje da napravi test kako bi saznala pol deteta. „I šta onda? Šta da radim ako saznam da će opet biti devojčica?“, pita je kćer. „Onda abortiraj“, kaže joj majka.

„Da imam para, uradila bih to, i test i abortus. Svi me nagovaraju da prekinem trudnoću ako je žensko, jer već imam dve ćerke“, kaže Paramđit.

Zakon postoji, ali tradicija je jača

U Indiji je prenatalno određivanja pola deteta zakonom zabranjeno skoro 25 godina. Ali zakoni ne menjaju tradiciju. Dobiti devojčicu je teret za mnoge Indijce. Zato što to znači da roditelji mlade moraju da plate venčanje i daju miraz. I to je nezakonito, od 1961, ali u oko 90 odsto brakova još uvek se sliva mnogo novca od mladinih roditelja. Umesto miraza, danas se kaže – darovi za mladoženjine roditelje. A to sve je mnogo skuplje od abortusa ili prenatalnog testa.

Iako indijske vlasti stalno ističu da u klinikama više nema testova, lako ih je uraditi, kaže Paramđit. Sve što vam je potrebno je novac: „Eno, dva-tri ćoška odavde, tu je medicinska sestra. Ona uzima oko 100 evra i garantuje da može 100 odsto da predvidi da li je dečak ili devojčica.“

I tako je i indijska vlada morala da prizna da svake godine u zemlji nedostaje dva miliona devojčica: ili su abortirane, ubijene nakon rođenja – ili umiru od zanemarivanja. Pored toga: u zemlji živi 20 miliona devojčica koje su jednostavno neželjene. Neke od njih nose ime Nakuši, što znači: neprijatno ili neželjeno.

Devet hiljada nerođenih devojčica svakog dana

Da bi promenila ovaj tradicionalni odnos prema devojčicama Sejho Sing je osnovala organizaciju s ciljem da se devojčice u Indiji osnaže. „U Južnoj Aziji postoji sklonost prema dečacima, koja je nastala u protekle tri decenije i povezana je sa pohlepom za mirazom. Sinovi se smatraju garantima materijalnog bogatstva, a iznenada dostupni ultrazvučni testovi doveli su do genocida. Procenjujemo da ovi testovi života koštaju do devet hiljada devojčica – svakog dana.“

Vlada je poslednjih godina takođe primetila da zabrane ne donose ništa. Sada postoje programi podrške za devojčice. Jedan od njih se zove: „Spasi kćer i obrazuj je“. Indijski predsednik je 2017. objavio aplikaciju koja se zove „Selfi sa ćerkom“. Očevi i majke bi trebalo da tamo pošalju fotografije sa svojim ćerkama.

Socijalni radnici prolaze kroz sela i prikazuju fotografije žena pilota, žena u nadzornim odborima koncerna, političarki. Zato što takvih žena ima i u Indiji. Šezdesetih godina, Indira Gandi je bila jedna od prvih premijerki na svetu – u to vreme nemačke žene su i dalje morale tražiti dopuštenje od svojih muževa da se zaposle.

Ali kćeri obično moraju da napuste roditeljsku kuću čim se udaju. Oni više ne pripadaju svojoj porodici, već suprugu i njegovoj familiji. Na pitanje koliko dece ima porodica, često se pominju samo sinovi.

Zato je Paramđit teško da se usprotivi porodici i ponosno rodi treću kćer. Od ranog detinjstva je osećala da devojčice manje vrede: „Mog brata su kod kuće totalno razmazili. Sestre i ja smo mogle da pohađamo javnu školu samo do petog razreda, a on je u privatnoj školi i može da studira, ako hoće.“

Ako Paramđit rodi treću kćer, porodica njenog muža bi mogla da je izbaci iz kuće. To znači da bila sama, bez novca. Sa tri ćerke koje, kao i milione drugih ćerki u zemlji – niko ne želi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android