„Ne želimo da rizikujemo“
29. avgust 2018.
Ručak je skoro gotov. Um Mohamed proba meso i ostavlja da se još malo kuva. Na verandi su se već okupila brojna gladna usta – porodica za koju Um kuva i njeno šestoro dece.
Rahaf i Rama imaju šest i sedam godina. Dve najmlađe Umine ćerke sede na uskoj sofi i tiho se igraju. Njihova sestra Fatma već ima 12 godina. Ona pomaže majci oko ručka. Flink rasprema sto kasnije pere sudove. „Želim da se vratimo u Siriju i da pošaljem moju decu ponovo u školu. Za to ovde gotovo da nema mogućnosti. Škole su pretrpane“, kaže Um.
Proteklih godina Liban je primio više od milion izbeglica. To je ogroman izazov za tu malu zemlju koja se ionako bori sa brojnim sopstvenim problemima. Um Mohamed i njena porodica tu žive poslednjih pet godina. Pobegli su iz sirijskog grada Homsa – najpre na jug zemlje. A onda su, bežeći od sela do sela, utočište na kraju našli u dolini Beka, u jednoj libanskoj porodici, na seoskom imanju. Sada njih osmoro živi u dve male sobe . Izdržavaju se obavljajući povremeno razne poslove.
„Naš život ovde uopšte nije lep. Ako se vratim u Siriju, nadam se da će biti kao pre – u našoj kući, da radimo za sebe. To je bolje nego da ovde radimo kod drugih“, kaže Um Mohamed.
Homs, odakle su pobegli, udaljen je samo 150 kilometara. Ali Um se plaši da se vrati: „Naša kuća je srušena. Skoro cela četvrt je uništena. Ljudi koji su došli odatle ispričali su nam da su naša kuća i kuća roditelja mogu muža potpuno uništene“.
Poziv za povratak
Otkako sirijski vlastodržac Asad ponovo pod svojom kontrolom drži najveći deo Sirije, rukovodstvo u Damasku pokušava da vrati Sirijce u njihovu zemlju i da pokrene obnovu. U tome ima podršku Rusije. I u Libanu se sve češće može čuti da je vreme da se Sirijci postepeno vraćaju kućama. Nekoliko hiljada njih je proteklih meseci i otišlo u svoju domovinu. I Um razmišlja o tome: „Naravno da želimo natrag. Neki ljudi su se već vratili. Ali mi još čekamo dok situacija ne bude malo jasnija. Ne želimo da rizikujemo , jer imamo decu. Prvo moramo da znamo da li je bezbedno ili nije.“
Vratiti se u Siriju – o tome sanja i Abu Daham. I on sa porodicom poslednjih pet godina živi u improvizovanom izbegličkom naselju u dolini Beka. Tu je sa suprugom, decom i unucima. „Živimo ovde u ovim šatorima. Ide nekako, uspevamo da izguramo. Radimo i zarađujemo za život. Ujedinjene nacije nam pomažu da pokrijemo troškove. Daju nam 27 dolara mesečno po osobi. Oni preuzimaju i deo troškova za zdravstveno osiguranje. Zahvalni smo im zbog toga.“
Težak život na samo nekoliko kvadratnih metara. Ali za tog 49-godišnjaka iz Alepa to je manje zlo od povratka u Siriju: „Ono što nas sprečava da se vratimo u zemlju jesu paravojne formacije – IS, Iranci, Avganistanci, sve one grupe koje su se tamo skupile sa svih strana s namerom da nas u našoj sopstvenoj zemlji ubijaju. A na vrhu svega toga je sirijski režim. Želimo nazad, ali ne verujemo režimu. Stalno ponavljaju da smo dobrodošli, ali ako ljudi u to poveruju i krenu kući, već narednog dana se ponovo nađu u zarobljeništvu. A dan nakon toga su ubijeni“, priča Abu Daham.
On i drugi muškarci iz izbegličkog centra rade na poljima u dolini Beka. Žanju duvan, beru povrće. Na dan zarađuju osam dolara. „Situacija jeste teška, ali šta da radimo? Nemamo drugog izbora. Ili da trpimo ovako“, kaže Abu, „ili da umremo.“