DW: Koji je Vaš najlepši susret?

Diter Koslik: Najuzbudljiviji susret u svakom slučaju je bio sa Stonsima u palati u Berlinu na svetskoj premijeri filma „Shinealight“ koji je o njima uradio Martin Skorseze. To je za mene, nekadašnjeg gitaristu rok benda The Meters, svakako bio vrhunac.

Vaš najteži slučaj?

Težak trenutak je bio kada sam sa Patris Šero silazio stepenicama ka hotelu Hajat na projekciju filma „Son Frère“ (Srebrni medved za najbolju režiju 2003), priča o sidi i smrti; a pred restoranom u Hajatu Danijel Toskan di Plantije, predstavnik francuske filmske industrije, je doživeo infarkt. To je zaista bilo tužno.

Vaš najsrećniji trenutak?

Kada sam sa svojim jednogodišnjim sinom Fridolinom u Zoo-palati otvorio sekciju „Generation“ (filmovi za mlade), a on zaspao na mojim rukama. I kada sam sa njim tako izašao na pozornicu i počeo da govorim u mikrofon, on se probudio i pred sobom ugledao 1.000 dece, koji su ga pozdravljali i uzvikivali. To je bila sreća. Videti toliko dece a sam imati jedno u naručju.

Sličnost između filmskih festivala i cirkusa se ne može prenebregnuti. Jeste li Vi cirkuski direktor sa bičem ili pre krotitelj?

Sebe vidim kao demokratskog krotitelja. Radim zajedno sa mnogo ljudi i ostavljam ih takođe da rade samostalno. Ali, naravno da neko mora stalno da ima oči i uši otvorene i preuzme odgovornost, odluči i stvar vuče napred. A to sam često ja.

Uvek je bilo sportske konkurencije između velikih festivala: Berlinala, Venecije i Kana. Ko je bio bolji u foto-finišu?

Bio je to naravno uvek Kan. Ali, to se iz godine u godinu menjalo. Venecija bi sustizala, a mi smo uvek bivali na veoma, veoma dobrom četvrtom mestu. Angela Merkel me stoga jedanput pitala, kada smo imali sastanak zajedno sa nekadašnjim francuskim predsednikom Fransoa Olandom: „Ali, koje bio na trećem mestu?“ Na šta sam joj odgovorio: „Ma nije bio niko.“ (smeh)

Odgovorni ste bili za stotine filmova, pa se čovek pita, šta je za jednog direktora festivala dobar film?

Postoje određeni kriterijumi i takođe različiti pogledi na ono što je na programu i o tome se naravno dugo diskutuje. Ali, imate na primer filmove kao što je „Separation“ Azgara Farhadija (Zlatni medved 2011) ili „Taxi“ Džafara Panahija (Zlatni medved 2015) i tu nema diskusije. Tu se odmah zna – ovo je dobar film.

Ali, ne možete uzeti metar, ući u bioskop i meriti jedan film. To je veoma subjektivno, u smislu šta se ljudima sviđa a šta ne. To se vidi takođe i na razumevanju umetničkih dela. Ja sam uvek, kao prvo, osećao obavezu prema publici, naravno ne sa svim filmovima koje prikazujemo, ali za mene je bilo najvažnije da smo mi od 1951. festival publike koji ljudima predstavlja bioskop, koji ljude razonodi i pokušava da dotakne njihovo srce, glavu.

Putujete po celom svetu kako biste videli filmove. Kakav je odnos prema nemačkom filmu u svetu? Je l se još uvek govori o Fasbenderu i Hercogu ili se to promenilo?

Da, naravno da se o Fasbenderu govori, i o Hercogu, o njemu i zbog toga što još uvek režira. On je u Americi velika zvezda. Takođe je i Berlinale doprinelo da se nemačka kinematografija učini poznatom, jer svake godine u konkurenciji imamo i nemačke filmove. U konkurenciji je više od 50 nemačkih filmova. Često osvajaju Srebrne ili Zlatne medvede. To takođe znači da međunarodni žiri smatra da su nemački filmovi konkurentni.

Kada ste preuzeli funkciju u Berlinalu 2001. da li je festival već tada bio etabliran i svetski poznat? Kad pogledate u nazad, koliko se Berlinale promenio?

Festival je postao enormno veći, a publika se utrostručila. Ove godine je 340.000 ljudi kupilo kartu za projekcije. Tu su došle i privredne komponente kao filmsko tržište, koprodukcije, saradnja sa sajmovima knjiga. Napravljeni su ciljani programi, kao što je „Forum Expanded“ kojim smo se otvorili umetnosti, ili jelu i ekologiji sa našim kulinarskim bioskopom. Razvili smo programe podrške „Berlinale Talents“ ili „World Cinema Fund“, sa kojim širom sveta veoma uspešno podržavamo produkciju filmova. A ti filmovi se ne prikazuju samo kod nas nego i u Kanu i na drugim festivalima.

Istorijski gledano, Berlinale je uvek bio politički festival. Šta su u Vaše vreme bili najveći društveni i politički izazovi?

Ranije je bio konflikt Istoka i Zapada, dok smo imali Zid pa sve dok nije pao. Ovde su se prikazivali istočnoevropski filmovi i filmovi iz Azije. To je bilo nekad. Naši izazovi su bili drugačiji. Mi smo se odmah suočili sa ratom u Iraku, sa američkom invazijom na Irak. Odmah je prikazan i jedan film „In This World“ Mihaela Vinterbotoma (Zlatni medved 2003) – priča o izbeglici iz Avganistana koji je stigao do Londona.

Bilo je mnogo izazova. Tokom tog vremena počinje globalizacija. Uvek iznova smo filmovima na to ukazivali da se ne može s jedne strane promovisati slobodan protok roba, a s druge strane, kada ljudi pokušavaju da idu preko granica, da se to naziva „azilantskim turizmom“. To su bile teme tokom mog vremena, a onda dolazi i radikalizacija desničarske scene – i tu smo pokušali da filmovima ukažemo na zabranjene i večito sporne desničare.

U februaru startuje poslednje Berlinale pod Vašim vođstvom. Šta ćete raditi kada se stiša čitava buka i poslednji gost ode?

Onda ću otići u bavarske planine i postiti. A onda neće biti prazan samo moj stomak već i glava kako bih mogao da počnem svoj život ispočetka. Tome se već radujem.

*Diter Koslik, 70, je od 2001. direktor Berlinala. Od osamdesetih se bavi podrškom filmskim produkcijama, a devedesetih je bio poslovođa filmske fondacije pokrajine Severne Rajne-Vestfalije. Bio je potpredsednik Evropske filmske akademije, član televizijskog saveta javnog servisa ZDF i jedan od pokretača Međunarodne filmske škole u Kelnu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android