„Sa novim predsednikom Nikolićem, Srbiji neće biti lako da ispuni kriterijum za pristup Evropskoj uniji zvani dobrosusedski odnosi“ piše Frankfurter algemajne cajtung. Nikolićev prethodnik Tadić je, doduše, odbijao da prizna Kosovo, ali je bar putovao u Bosnu i Hrvatsku. Ipak, teško je zamisliti da će za Nikolića u Zagrebu ili Sarajevu biti odmotan crveni tepih. Posle pada beogradskog diktatora Miloševića, Nikolić je propagirao razbijanje dve susedne države da bi na njihovim ruševinama uspostavio Veliku Srbiju. Nikolić više nije ratni huškač, ali, on se nikada nije nedvosmisleno distancirao od svojih ranijih izjava – o izvinjenju da i ne govorimo. On je u pravu kada tvrdi da sa pravima Srba prognanih iz Hrvatske stvari ne stoje kako treba. Ali, Nikolić je poslednja osoba koja može da se zamisli kao advokat ljudskih i manjinskih prava.“

„Nikolićev uspeh ne znači da Srbi žele da se vrate nacionalizmu devedesetih godina. Nisu oni izabrali Nikolića, već su kaznili Tadića. Privredna stagnacija, pad srpskog dinara i zasićenost samovoljom Tadićeve Demokratske stranke (tesno) su odlučili ove izbore. Pri tome Tadić jeste ponešto i postigao: Srbija je kandidat za pristup Evropskoj uniji, a poslednji haški begunci su izručeni Tribunalu. No, pred jednim protivnikom - Tadić je kapitulirao: Srbiju i dalje kontroliše šačica moćnih oligarha koji su se obogatili za vreme Miloševićeve vladavine, znajući kako da održe svoju moć i posle Miloševićevog svrgavanja u oktobru 2000. Ti ljudi kontrolišu privredu i odlučuju ko sme da kroči na srpsko tržište. Oni finansiraju sve merodavne srpske stranke i na taj način sprovode političku moć – bez obzira na to ko je dobio izbore i da li se predsednik zove Nikolić ili Tadić. Moć oligarha sapinje privredni razvoj zemlje, ali o tome nema javne diskusije, jer su sve velike partije upućene na novac tih ljudi. Srbi ne gaje mnogo nade da će se to promeniti sa novim predsednikom Nikolićem“, piše komentator Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens.

„Nikolićeve populističke najave možda zvuče atraktivno za široke siromašne slojeve naroda“, piše za Zidojče cajtung Enver Robeli, „ali, ovaj političar još nije dokazao da je demokrata koji veruje u pravnu državu. Njegova retorika, doduše, zvuči umereno, a on više ne traži stvaranje velikosrpske države. Ali, od mračne prošlosti Srbije (…) Nikolić se još nije distancirao. Njegova pobeda komplikuje unutrašnju i spoljnu politiku. Novi predsednik je 90-ih godina bio nacionalista i jedan od provokatora ratova na Balkanu. Nikolićev tadašnji mentor, osumnjičeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, hteo je da osvoji više od polovine Hrvatske a Hrvatima, kako je rekao, da vadi oči zarđalim kašikama. Kosovski problem je želeo da reši inficiranjem Albanaca virusom side. Nikolić je godinama podržavao te stavove, da bi tek 2008. osnovao Naprednu stranku koja je odjednom počela da podržava integraciju u EU.“

Nikolić - čovek s maskom

„Srbija je ostala bez uračunljivog predsednika koji je, i pored svih propusta, popravio imidž svoje zemlje u inostranstvu“, piše dalje u Zidojče cajtungu (naslov teksta: „Čovek s maskom“: „O novom predsedniku sada treba suditi po njegovim delima (…) Tadić je godinama pokušavao da ubedi građane da Srbija može da bude član EU i bez priznanja Kosova. Ta protivrečna politika nema budućnost. Što pre i Nikolić to shvati, tim jednostavniji će biti put Srbije u Evropu. Kao vođa opozicije, bio je nepomirljiv. ’Ako kažu da možemo u EU ali da nam Kosovo ne pripada, reći ćemo: hvala i doviđenja – mi imamo naš sopstveni put“.

List Noje osnabriker cajtung (Osnabrik) konstatuje da je na „čelu Srbije sada iz evropske perspektive nepoznati Tomislav Nikolić. Evropski političari su tokom predziborne kampanje zaboravili da se pobliže pozabave izazivačem Borisa Tadića. Suviše su bili ubeđeni u Tadićev uspeh. Tako treba shvatiti i refleksnu opomenu da Nikolić treba da ostane na evropskom putu. Ni u Briselu ni u Berlinu se ne zna šta može da se očekuje od političkog kameleona Nikolića. Novi predsednik se prezentira bez jasnog kursa. To što je u predizbornoj kampanji stavio naglasak na popularne teme, kritikom socijalne nepravde, i što je obećavao radna mesta, dobro mu je poslužilo: Srbija je u recesiji. Kao nacionalista i pristalica Velike Srbije, Nikolić se 90-ih godina borio u građanskom ratu u Hrvatskoj, i veličao političare poput Vojislava Šešelja ili Slobodana Miloševića, koji su završili pred Tribunalom UN za ratne zločine. Ima mesta sumnjama u njegovu transformaciju od antizapadnog političara u zagovornika pristupa Srbije EU…“

Koalicija DS-SNS najbolje rešenje?

Frankfurtski dnevnik Frankfurter rundšau smatra da razlog brigama u vezi sa Nikolićem nije njegov „nedostatak dobre volje, već – kompetencije. Kao kandidat je Nikolić svoju nespretnost u personalnim pitanjima i nesigurnost stila još mogao da proda kao kredibilnost i bliskost narodu. Sa tim je sada gotovo. Čim Srbija počne sa pregovorima o pristupu, biće potrebno iskustvo u ophođenju sa upravom sa kojom se nije lako ophoditi. Već u timu savetnika novog predsednika nalaze se sumnjive figure čije je duhovno poreklo u desničarskim krugovima. Sada od Nikolića zavisi koje stranke će formirati vladu. Velika koalicija bi bila najbolje rešenje.“

Štutgarter cajtung (Štutgart) smatra da „već i činjenica da je Tomislav Nikolić mogao da se razvije do jedine političke alternative Tadiću, pokazuje u kakvom stanju se nalazi srpska demokratija. Takav čovek na čelu države je neprihvatljiv i to mora imati međunarodne posledice. No, umesto da ga izoluje, Evropa mu u prvim reakcijama šalje čestitke i diplomatske opomene da Beograd ostane na putu kojim je krenuo.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković