Mesto užasa. Aušvic – ime najvećeg nemačkog koncentracionog logora i logora smrti označava nacionalsocijalističko ludilo. Prilikom posete današnjem spomen-muzeju čovek ostaje bez reči zbog razmera neljudskosti za koju su ljudi bili sposobni i zbog bola koju su Nemci tu naneli ljudima iz toliko mnogo zemalja.

Nije malo onih koji su preživeli Aušvic, a koji se nikad nisu vratili na to mesto. Žan Ameri, Tadeuš Borovski, Primo Levi nisu mogli da žive sa činjenicom da su preživeli i nekoliko godina ili nekoliko decenija nakon 1945. počinili su samoubistvo. Onaj ko prati bivše logoraše iz Aušvica ili ih posmatra, oseća da strahote koje su proživljavali nikad ne prestaju. Ostaju slike i bol. Dolaze stari ljudi koji su tu kao deca izgubili roditelje ili braću i sestre, i nikad ne zaboravljaju trenutak kada su morali da puste voljenu ruku. Prilikom komemoracije 2005. godine, odjednom se između predsednika država i zvaničnih gostiju pojavio jedan stari, pognuti čovek. Kleknuo je na rampi, poljubio zemlju i otišao plačući. Ta slika, ta jedna scena, rekla je više o nepojmljivosti tog mesta od svih govora tog dana.

Poslednja komemoracija sa preživelima

Ovog utorka će još jednom stotine preživelih doći u Aušvic-Birkenau, Jevreji iz brojnih zemalja i oko stotinu bivših poljskih logoraša. Poslednji put će na komemoraciji biti toliko veliki broj preživelih koji će obeležiti ovaj 27. januar. Trebalo bi da ih slušamo dok su još tu. A njihove priče za nas moraju da budu zadatak.

Prošlo je više od 50 godina dok Nemci nisu dan oslobođenja Aušvica proglasili za Dan sećanja na žrtve nacionalsocijalizma i dok nije uvedena zvanična komemoracija Bundestaga koja se održava na taj dan. Šteta što ove godine, kad je pogled toliko fokusiran na preživele, u Bundestagu ne govori niko od njih, već savezni predsednik.

Da li to sećanje na žrtve ima efekta? Da li Nemci stoje iza svoje trajne odgovornosti? Istraživanje koje je objavljeno pre nekoliko dana zabrinjava. Prema njemu bi 81 odsto ispitanika želelo da „iza sebe ostavi“ istoriju progona Jevreja. S druge strane, spomen-muzeji na mestima bivših koncentracionih logora i na istoku i na zapadu Nemačke beleže osetan rast broja posetilaca. I spomen-muzej Aušvic-Birkenau je prošle godine posetilo više od milion i 500 hiljada posetilaca, što je rekord. To pokazuje da je sećanje na holokaust živo, ali ono nije samo po sebi razumljivo i oko njega ne postoji društveni konsenzus. Još uvek nije samo po sebi razumljivo da mladi tokom svog školovanja posete neki od logora iz vremena nacional-socijalizma. A zašto nije?

Treba ostati budan

Pojava desno-populističkih pokreta, demonstracije nove vrste, osetna drskost kod širenja neprijateljskih izjava protiv stranaca ili drugih rasa na internetu ili pred mikrofonima – ovih dana se posebno pokazuje koliko je neophodno sećanje na katastrofu nacističkih zločina. Potrebno je biti budan. Sećanje na žrtve ne sme nikada da postane ritual – ono mora da sa sobom nosi posledice.

Francuski reditelj Klod Lancman, koji se u svojim delima uvek bavi holokaustom, kaže da mu je stalo do realnog prikazivanja, dovođenja u svest onih stvari na kojima počiva sadašnjost. U njih spada Aušvic – i odgovornost za to da čovek više nikada ne postane nečovek. Nismo dužni samo žrtvama – to je previše kratkovido. Dužni smo društvu koje bi trebalo da ostane humano. Aušvic – to je mesto užasa. To ime ostaje. Kao opomena, kao obaveza.