Na međunarodnoj konferenciji „Stop negiranju genocida i holokausta“, održanoj nedavno u Sarajevu, pored ostalog je ocenjeno da je poslednja faza genocida upravo njegovo negiranje. Bosna i Hercegovina, međutim, nema Zakon o zabrani negiranja genocida, holokausta i drugih ratnih zločina.

Inicijativa za usvajanje odgovarajućeg zakona pokretana je u Parlamentu Bosne i Hercegovine najmanje pet puta, ali su joj se svaki put suprotstavili predstavnici srpskog naroda iz Republike Srpske. Zašto je za njih ovaj zakon sporan? Poslanica u Parlamentu BiH iz Republike Srpske, Dušanka Majkić navodi više razloga, među kojima i dosadašnji rad pravosuđa u BiH „koje je presuđivalo uglavnom Srbima".

„Prethodno bi trebalo okončati sve postupke koji tretiraju ratne zločine Bošnjaka i Hrvata nad Srbima“, napominje Dušanka Majkić. Ona smatra da bi zakon ograničio i prava na odbranu osumnjičenih za ratne zločine. „Braneći se da nije počinio zločin, optuženik bi automatski mogao biti sankcionisan prema zakonu o zabrani negiranja genocida i drugih zločina. Tako bi i advokati optuženih mogli biti sankcionisani“, kaže Dušanka Majkić.

Opstrukcije Karadžićevih sledbenika

Dušanka Majkić, inače članica Saveza nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika, veruje da predlagači zakona „žele dati jednostranu sliku o krivici srpskog naroda za događaje iz proteklog rata". „Bošnjačkim političarima bi odgovaralo da, sada kada počinju suđenja protiv njihovih osumnjičenih, Sud BiH zatrpaju velikim brojem predmeta po osnovu Zakona o zabrani negiranja genocida, što je za nas neprihvatljivo“, kaže Dušanka Majkić.

Bošnjački zvaničnici u institucijama vlasti tvrde da negiranjem genocida i opstrukcijom donošenja zakona koji bi to sankcionisao, sledbenici Radovana Karadžića i drugih ratnih zločinaca pokazuju nespremnost da se suoče sa prošlošću i istinom. „Na jednoj strani imamo ceo civilizovani svet, koji od Australije do Kanade obeležava godišnjicu genocida u Srebrenici i odaje počast žrtvama, a s druge političke predstavnike i velike delove akademske zajednice u entitetu RS i državi Srbiji koji negiraju genocid“, kaže potpredsednik bosanskohercegovačkog entiteta RS Ramiz Salkić.

Salkić upozorava na praksu osporavanja istorijskih i sudski utvrđenih činjenica, ali i ravnodušnost zvaničnika koji pokušavaju relativizovati događaje iz jula 1995. godine. „Tako se odgajaju generacije kojima nije sporno ubijanje preko 8.000 bošnjačkih civila u Srebrenici“, kaže Salkić za DW. On podsjeća da se u RS, ali i u Srbiji, umesto prihvatanja istine veličaju najveći ratni zločinci u Evropi nakon Drugog svetskog rata. „Zato nam treba ovaj Zakon. Nije normalno da nekoga, ko je pred međunarodnim sudom osuđen na doživotni zatvor za najteže ratne zločine, smatrate herojem“, kaže Salkić. Naš sagovornik veruje da zbog nesposobnosti da se suoče sa istinom, mnogi srpski predstavnici time nanose najveću štetu vlastitom narodu „jer teret zločina pojedinaca i grupa, stavljaju na leđa celog naroda“. „Treba da slede svetli Nemačke, koja se nakon Drugog svetskog rata obračunala sa zlikovcima, učinila sve za žrtve holokausta, a potom se okrenula budućnosti i postala jedna od najmoćnijih zemalja sveta“, poručuje Salkić.

Hrvatska i Srbija bez adekvatnih zakonskih rešenja?

Ova oblast nije u potpunosti uređena ni kod bh. suseda, tako da ekstremisti relativno bezbedno mogu da negiraju genocid, holokaust i veličaju ratne zločince. Beogradski novinar Dejan Kožul kaže da negiranje genocida, holokausta i drugih ratnih zločina u Srbiji nije regulisano posebnim zakonima. „Skupština Srbije usvojila je 2010. Deklaraciju kojom se osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice, ali bez pominjanja reči genocid, dok je suština odnosa Srbije prema holokaustu takva da bi negiranje istog značilo i negiranje srpskih žrtava koje se stavljaju u prvi plan u odnosu na jevrejske i romske“, kaže Kožul.

Kao ni u BiH, tako niti u Hrvatskoj nije zakonski regulisano negiranje holokausta i genocida, ali pravosuđe i bez toga nalazi formulu za kažnjavanje takvih ispada – ako za to postoji volja, kaže zagrebački politički analitičar Davor Gjenero. „Problem negiranja genocida u Hrvatskoj nije tako težak kao u BiH. Naime, iako su neki zločini u Hrvatskoj, na primer u Škabrnji i u Vukovaru, imali obeležja genocida, oni nisu bili niti takvog obima, niti tako 'industrijski organizovani' kao oni u Srebrenici. Zato međunarodna sudska tela nisu te zločine prepoznala kao genocid, a Hrvatska tužba protiv Srbije zbog sprovođenja i nesprečavanja zločina genocida nije uspela“, kaže Gjenero.

Za razliku od država regiona, u Nemačkoj i nekim drugim zemljama negiranje ratnih zločina je krivično delo. Ovo je nedavno u autorskom tekstu za Deutsche Welle potvrdio nemački diplomata Kristijan Švarc-Šiling. On je ranije pozvao aktuelnog visokog predstavnika Valentina Incka da, shodno ovlašćenjima kojima raspolaže, nametne zakon o zabrani negiranja genocida. Direktor predstavništva Fondacije Konrad Adenauer u Bosni i Hercegovini Sven Petke smatra da „žrtve strašnih zločina zaslužuju da se beskompromisno poradi na prevladavanju prošlosti". „U to se ubraja i zabrana negiranja genocida. Na putu ka Evropskoj uniji, BiH morati da uvede ili dopuni zakonsku regulativu koja će negiranje genocida i drugih zločina učiniti kažnjivim“, kaže Petke za DW.

Otvoreno veličanje ratnih zločinaca

Zvaničnici nevladinih organizacija u BiH koje se bave zaštitom ljudskih prava nisu optimisti u pogledu skorog zakonskog uređenja ove oblasti. Izvršni direktor Helsinškog odbora za ljudska prava Branko Todorović kaže da u BiH još nisu stvoreni preduslovi za oporavak postkonfliktnog društva. „Lustracija i tranziciona pravda, suočavanje sa istinom, prihvatanje odgovornosti, pomirenje, samo su teorijski pojmovi. Razlozi su očigledni. Veliki deo onih koji su na vlasti i koji donose odluke bili su direktni učesnici rata i ratnih ideologija, i bilo bi nerealno od njih očekivati osudu dojučerašnjih partijskih istomišljenika i vrlo često izvršilaca nasilja u ime ratnih politika“, kaže Todorović.

Prema njegovim rečima, ključni interes „korumpirane i nesposobne" vlasti nije pomirenje i trajni mir, nego upravo suprotno: podele, strahovi, mržnja i nesigurnost. „Kako drugačije objasniti nehuman i necivilizacijski odnos prema žrtvama, ne samo falsifikovanjem istine, nego otvorenim slavljenjem osuđenih ratnih zločinaca, davanjem njihovih imena ulicama, školama ili studentskim domovima", kaže Todorović. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u svojim je presudama izrečenim protiv više vojno-političkih zvaničnika Republike Srpske prepoznao da su ratni zločini u Srebrenici jula 1995. godine dostigli razmere genocida, odnosno da su počinjeni radi potpunog ili delimičnog istrebljenja Bošnjaka u bivšoj „Sigurnoj zoni“ Ujedinjenih nacija.

Sa Zakonom ili bez njega, istina se mora prihvatiti, kaže predsednica Udruženja Majke Enklava Srebrenica i Žepa Munira Subašić. „A istina je da je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima i to je utvrđeno presudama Haškog suda i sudova u BiH. Kad god neko negira genocid u Srebrenici, preživeli iznova trpe patnje iz jula 1995. Boli nas negiranje genocida, smeta nam i kad se negiraju zločini nad drugim narodima. Zabranom negiranja sudskih činjenica lakše bismo prihvatili istinu bez koje nema pomirenja, a bez pomirenja ne možemo ići dalje“, kaže Munira Subašić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android